Život je kurva

Moj je život
puno mlađi od mene
i kad izađe na igalište
nalazi starije drugare
voli da uči didaktički
kroz igru
razmeženko
a i ne puštam ga često
nežnog je zdravlja
i voli svašta da stavlja
u usta
pa posle ja moram
kod lekara.

I ne pipaj igle i špriceve
sto puta sam mu rekla
ne uzimaj sve što ti daju
nije bombona
sve što je zamotano
i jednom u parku
i par puta među nekim
pesnicima
otme se kao s lanca
ma voli i slikare
i dramske pisce,
nema izgrađen ukus
uopšte.
Pa posle ja sam kurva.

Božija pička

Uvek sam htela
božansku ljubav
da me pričesti
svetom kitom
ubih se tražeći
po religijama
kovrdžavim I plavim
visokim I duhovitim

Uvek sam htela
boga sa mudima
u mojim ustima
napuših se kurca
a I pesnica
bilo je krvave strasti
I ničeg plemenitog
za duvanje.

Uvek sam htela
poeziju od krvi I mesa
rodila sam decu
plaču prilično ritmično
I život je brz
u njima
I moje pesme cure
više gorko nego slano.

Uvek sam rimovala
život
sa pičkom.

Mrtav i beo

Leš moje ljubavi
hoda
bestidno go
mlitave kite
bledih jaja

truli na nogama.

Ne znam šta rade
vaše mrtve ljubavi
ali moja plaši ljude.

Andrej

Alo! Jeste li čuli za Andreja Pejića?
Kad sam čula čak I ja, koja se brani od svih senzacija svim silama, mora da ste I vi čuli.
I da li kenjate glasno ili sebi u bradu nešto o pederima I trandžama u ovom ludom svetu? Ili spadate u pedere I trandže pa mislite da dolazi vaše vreme? Ili ste ludo ljubomorni iz ovih ili onih razloga na prelepog Andreja? Ili ste se već zaljubili?
Ne reagujete? Ne verujem.
Ja ne mogu da spavam od uzbudjenja od kad sam saznala da postoji taj momak. Pa on se spustio na svet kao povratak Hrista! Samo što ne verujem da bi Džiza bio toliko zapažen. Mislim, s onakvom kosom!
Kada ste poslednji put videli I čuli nekog toliko mladog, toliko neobičnog, toliko uspešnog, sa toliko integriteta I hrabrosti? Meni je ovo prvi put, majke mi.
Andrej nije prosto pomerio granice. On ih je elegantno zgazio čizmicom broj 44 I one su se spržile od nemoći. Granice među polovima, zatim između senzacije I čuda, popularnosti I autentičnosti, hrabrosti I osećanja za pravi trenutak. On je stvorio pravi trenutak, čudo I ultimativnu seksualnost. Pokušavali su pre njega, naravno. I uspevali na parče. Svet se uvek vraćao omiljenom ropstvu mačizmu I ženstvenosti, tu I tamo modifikujući stereotipe o tome šta je lepo, cool, sexy. Možda je zajeb do sada bio u tome što su pokušavali umetnici, muzičari, pisci. Većina najboljih je sagorela do samouništenja na samom vrhu. Možda je to bilo najtransparentnije što su mogli da urade, pa da ih čovečanstvo upiše u genetsko nasleđe. Možda glupi ljudi I dalje najbolje zapamte onoga ko je umro u mukama. A opet, kad bi nešto Džiza stvarno hteo da nam kaže, da li bi došao lično ili bi poslao nekog glasnika, pripremljenog za opstanak u ovom vremenu. Mislim, nošenje krsta nije samo preterano retro, nego je prevaziđeno!
E pa, ko god ga je poslao, Andrej je svetlonoša. Ne glasnik iz budućnosti, nego Budućnost lično. Završni proizvod evolucije. Peti element. Raspolaže jedinim oružjem protiv zla, koje obara sa nogu svakog ko ima oči. Ultimativna lepota. Sve možete dovesti u pitanje (ako ste seronja) kada je Andrej u pitanju, ali morate priznati, pa makar vam to priznanje vezalo jezik u čvor I popelo želudačnu kiselinu u nos, da je on prelep, kako god ga prikazivali. Kad nastupa kao žena, on je labud među patkama. Kad je dečak, on je Veneros, a ja sam shvatila šta misle pisci ljubavnih romana kad pišu o nekakvim leptirima u stomaku. On zrači. Bukvalno. Neki obožavalac je napisao da on ima neko sopstveno svetlo koje ga svuda prati. Ja videla.
Duboko verujem u seksualnost iznad polnosti. Polnost je samo instrument kojim merimo sposobnost telesne radosti, koja je čista energija ultimativne ljubavi, kanalisana ljudskošću. A ja se zaklinjem u ljudskost.
A onda se pojavio Andrej.
Prepun raznolike ljudskosti. Ranjivo mlad. Beskompromisno izložen. Apsolutno prelep. Spreman da uloži sve što ima. Razigran. Opušten. Ima najviše od svega što sam ikada u ikome videla. I sigurno mu je potrebno sve što ima, jer je tek počeo. Iskustvo življenja među ljudima zna da vam uzme sve što imate. Osim ako stalno dajete sve od sebe.
Toliko sam srećna! Zato što sam pomislila da možda ima nade za čovečanstvo, a to mi odavno nije palo na pamet. A kad neko u Srbiji to pomisli, ta energija para beznađe, kao munja noćno nebo u oluji. I najneverovatnije od svega, dečak ima bre babu u selu Vojska kod Svilajnca. Naš je, jebote!
Kada ćete početi da se ponosite njime, kao što se ponosite teniserima, fudbalerima, erima, rima, ima, ma, a?
Ovakvu struju nismo imali još od Tesle, valjda uviđate.
Zaklinjem se u Andreja svim što mi je sveto: autentičnošću, kreativnošću, apsurdom I strašću.
Tako mi Andrej pomogao!

Gole žene

Sestre i prijateljice, kćeri i boginje zaštitnice, držite se, jer ovo neće da bude lepo. O ne, uopšte. Dakle:

Mi to radimo

Višak iskustva - godina, kilograma i pečata u zdravstvenoj knjižici - doveo me dotle da o muškarcima ne mislim ništa bolje nego što sam uvek mislila. Potpuno istim putem međutim, stekla sam uverenje da su žene, prosto rečeno čudovišta. To da ne pomislite kučke, mačke, guske, kobile i ostale životinje, koje mogu da ponesu prideve kao što su opasna, seksi, slatka, mala, rasna i slično.
Žene imaju prirodnu predispoziciju da razviju svoju čudovišnost manipulišući decom i muškarcima, podmećući decu muškarcima, rađajući decu bez muškaraca, zatim, naređujući deci i muškarcima, naređujući muškarcima da prestanu da budu deca, a isto tako i zabranjujući deci i muškarcima i to zabranjujući muškoj deci da postanu muškarci i muškarcima da se ponašaju kao deca, koje sprovode modifikovanom drevnokineskom metodom mučenja istrajnim džvanjkanjem ( pri čemu je originalna zamisao slamanja duha centriranjem kapanja vode na čelo, svakodnevno ubistveno ritmično – pičkin dim). Najsuptilniju stručnost žene obično razviju uvrtanjem muda muškarcima, razornom metodom oprečnih poruka koje u muški mozak odašilju istovremeno (i neprekidno, da se razumemo - niko nije postao stručnjak u uvrtanju muda za dva dana). Jedna poruka je da je apsolutno neophodno da odrastu, osamostale se i budu pravi muškarci, a druga da nikako to ne mogu da urade bez nje, žene. Najgore je što žene ne žele ovom uvrnutom pričom da sjebu svoje sinove i partnere, nego što to stvarno misle. Mislim, gde ste videli muškarca koji zna da složi boje a da nije peder, ili da nosi srebrne zvoncare bez košulje, a da nije rok zvezda? Šta, ne mislite da je prethodna rečenica argument koji bitno potvrđuje rečenicu pre toga? Mora da niste žena.
Žene pretresaju džepove i neizostavno razmotavaju i čitaju papiriće koje pronađu; čitaju poruke na vašim mobilnim telefonima i proveravaju liste poziva, a na duplom fiksnom prisluškuju vaše razgovore. Ne zato što nešto sumnjaju i uznemirene su, nego ono, iz sporta, da ne ispadnu iz forme. Takođe vam lupaju na vrata kupatila i viču “zašto si se zaključao?” a ako pokušate da se zaprepastite nad ovakvim napadom na privatnost zasuće vas scenarijima u kojima na razne načine ginete po kupatilu a one ne mogu da vas spasu jer ste se zaključali, a ne mogu ni vrata da razvale jer su žene i onda zašto morate toliko da ih sekirate zbog jednog običnog ključa, koji će verovatno misteriozno nestati iz brave, ako ona poljubi vrata više od dva puta. I pri tom će biti puna razumnih objašnjenja, pokušavajući da ne viče na vas iako je potpuno opravdano besna i voziće žvaku od koje će vam mozak otići u pičku materinu, a kad to ostane jedini razumni komentar koji ste u stanju da ispovrnete iz pačvorka sive mase (u pičku materinu), natrljaće vam uši što psujete, sram vas bilo, kako samo možetedabudetetakoprosti?! I dok osećate da bi mogli da je zadavite na licu mesta – ona tačno zna šta osećate. I tu leži njena apsolutna moć. Neke žene tu moć upotrebljavaju da budu žrtve, jer nisu u stanju da na neki drugi način budu žene, zato što su se sjebane rodile, verovatno, ali muškarci nema šta da se bakću sa psihologijom, nego neka se lepo drže uloge siledžije. Uostalom i oni su se rodili sjebani, jer ih je rodila žena. Ali, ako imaju sreće pa im umre majka, siroti muškarci retko naprave direktan skok u slobodu, superiornost, svest i samosvest, neee, uvek ima u njima dovoljno materijala da se tesno ukroje raznorazna emotivna i mentalna ograničenja i frustracije, jer nisu osetili majčinu ljubav. I niko im nije rekao da je jedan od bitnih sastojaka majčine ljubavi majčina mržnja, pakost i zavist. Prema drugim ženama koje su bolje dresirale svoje muškarce. Prema malim muškarcima što su tako zavisni, tako ranjivi i čija je ljubav živo blato u kome se majčina ženstvenost, nezavisnost i sloboda raskalašno koprcaju i beznadno dave. Prema velikim muškarcima, koje nikako ne mogu do kraja da navedu da ih obožavaju kao mali muškarci, jer glupi volovi ne usvajaju ništa kompleksnije od osećanja krivice.
A opet, suviše bi bilo misliti da žene svoj život posvećuju gaženju muškaraca. Mislim, to je tako ponižavajuća pomisao! Kojoj ženi uopšte treba posvećivanje da bi gazila bilo koga? I uopšte, muškarci stvarno nisu nikakvi džentlmeni! Uopšte ne umeju da lepo legnu da ih izgazimo, nego se posle žale na niske udarce. Pa ne mogu ja da dižem nogu iznad glave u ovim godinama! A da li ste primetili kako je “uopšte” jedna omiljena ženska reč, kojom vole da istaknu svoju sposobnost sinteze i uočavanja povezanosti među stvarima u kosmosu, što muškarci nekako uopšte ne umeju?! Žene su u stanju da oduzmu muškarcima svaku sposobnost i vrlinu, a naročito ono najvrednije i najsuptilnije u njihovoj prirodi. Muškarci su pošteni. Ne zato što su mnogo pošteni, nego više zato što su prosti. Mislim, ako nešto krije od žene, to je zato što bi morao da joj jebe kevu (sestru, ćerku, koleginicu) ako bi bio razotkriven. Ako laže i prećutkuje, to verovatno ima veze sa drkanjem na kevu (sestru, ćerku, koleginicu), a ako je bio tako brzoplet, pa mora da krije da vam je karao kevu (sestru, ćerku, koleginicu) onda je u gadnom sosu, jer će to neka od tih žena već da mu smesti među rebra u najgorem trenutku. Zato što su pošteni, muškarci se obično zadržavaju na priznavanju činjenice da bi vam ga nabili majci (sestri, kćeri, koleginici), što opet ističe u prvom planu njihovu prostotu i primitivizam i tako se oni vrte u nacrtanom krugu, dok im mašemo u stilu “juhuuu” sa sve mrdanjem prstićima, ruku umrljanih raznobojnim kredama.
I tako, umesto da vode i planiraju ratove čijom bi krvlju isprale svoje demonske duše, žene bezazleno kuckaju po kompjuterima, projektuju i arhiviraju, kao da im je stalo da se dokažu na poslu, a ne da isteraju iz pameti od zavisti druge, manje uspešne žene; voze kao da im je stvarno stalo do života pešaka, a ne kao da su upravo maštale kako umesto kočnice kgaze gas i prave velike crvene mljackave mrlje po asfaltu; udaju se kao da veruju u brakove i ne pada im na pamet da upljeskaju muda i umese mozak svom izabraniku, rađaju decu kao da će ih majčinstvo ispuniti, a ne kao da će svojim nezajažljivim matericama i megakilometarskim pupčanim vrpcama zarobiti svaku vrstu originalnog pokušaja života svojih čeda; zaljubljuju se kao da veruju da stvarno mogu da se predaju, a ne kao da nameravaju da pojedu izabranika...
Zato je ženama tako prokleto dosadno. Počnite da nas zabavljate, ili ste najebali. Ne znate šta nam je zabavno? Pa mi ćemo vam reći.

Zajeban dan

San mu se već nahvatao po obodu svesti, ali to osećanje ga je gotovo trglo. I gotovo obradovalo. Bilo je kao da se brojčanik pod šifrom sam okrenuo tačnim redosledom i otvorio. Nikakvog blaga nije bilo unutra, a brojčanik je otpao i još nešto je otpalo, a ono unutra je naprosto ostalo širom otvoreno. Gotovo začuđeno je gledao unutra i osećao je gotovo olakšanje.
„izgleda da su se raspali poslednji komadi sujete. Dobro, to je sad otišlo“, pomislio je. I pre nego što je mirno zaspao, još je pomislio:
„Moraću ovo sutra da zapišem.“
Ali sutra nije bio dan za pisanje.
Skočio je na upornu zvonjavu mobilnog telefona, a to nije bio alarm za buđenje, nego baš ono panično zvonjenje koje kaže „ustaj i dolazi, nešto je iskrslo“ i još kaže „biće ovo zajeban dan.“
„Ubistvo. Izgleda da su se neki ganci mafijaši pokokali međusobno, a jedan je o’ladio definitivno. Kola dolaze po tebe za dva minuta, sa snimateljem. Zvaću te kad izgazim od murijaša saopštenje za javnost.
Nije rekao ni „mhmm“, samo se umio, ubacio žvaku umesto pranja zuba i uskočio u farmerke. Torbu je okačio oko vrata, da mu ne smeta dok oblači jaknu i u liftu je zapertlao patike i pritegao konjski rep. Pipnuo se po džepovima vijetnamke rutinski – cvikeri, ključevi,upaljač, rizla. I papirnate maramice kojima je nudio ucveljene dok je lešinario. Nije ni pomislio „mrzim ovaj usrani posao“. Gotovo da nije ništa pomislio. Takođe se nije ozlovoljio kad je ustanovio da mu je snimatelj Kenac debil, bez tri prednja zuba, blaženo nesvestan utiska koji njegov kez u saradnji sa vodenastim očima, pazušnim zadahom i naduvenim stomakom ostavlja na sve koji nisu debili. Kenac i vozač su naveliko komentarisali ubistvo i prepričavanje svega što su načuli začinjavali sisama bele ljubavnice onog gancija što je o’ladio, kao i njenom sklonošću ka džipovima, zlatnim kajlama i kućama sa bazenima. Gotovo da ih nije čuo.
U hitnoj su plakali i vikali uglas. Gomila cigana u suzama preti drugoj gomili cigana u suzama. I dve bele žene malo podalje, pridržavaju treću kojoj suze kaplju u dekolte. Kenac se već naslađivao krupnim planovima, a kad su videli kameru, svi su hteli da kažu istinu. Samo je držao mikrofon i povremeno ga poturao pod nos najubedljivijima. Nije imao pojma šta su pričali. Nije mu ni palo na pamet da možda pričaju na ciganskom. Spakaovao je mikrofon i zavrteo kažiprstom nekoliko puta u krug, u pravcu snimatelja. Izašao je ispred i spustio se na klupu, jedinu osunčanu na uskom pojasu oskudnog zelenila ispred Hitne. Sunce mu je blistalo u oči kroz zelene cikere, a ono osećanje gotovo olakšanja se prijatno razlivalo po telu zajedno sa toplotom. Bilo mu je prisno poznato to osećanje, kao da je sa njim delio postelju. Gotovo bi se setio, da je samo mogao da razmišlja. Smešio se suncu kad se iznad zelene bluze, žutih, crvenih i plavih sukanja, sa tamnim šalom preko kose pojavilo ozbiljno crnpurasto žensko lice sa očima kao ohlađeno ugljevlje.
„Momak, ti nisi za ovde. Idi u Pariz, ’de ima kultura, šta ti tražiš ovde?“ , rekla je kao da čita odnekud. „Može da će da nađeš sreću, al’ da ideš negde, pa da potražiš. Ja ne gledam u šolju i u pasulj, to ne radim. Al’ za ovaj reč da daš neku paru.“
Nasmejao se još šire, a ženine oči su ostale iste. Pipnuo se po unutrašnjim džepovima, napipao šuškavi svežnjić, izvukao novčanicu i pružio joj.
I dalje je imala isto lice kad mu je vratila hiljadu dinara.
„Visok datum, će da ti treba. Daj nešto sitno, momak.“
To ga je nateralo da se osmehne još šire. Izvadio je nekoliko zgužvanih novčanica i pružio ih na dlanu. Ciganka je vratila onu veliku i izabrala najmanju.
„Pedeset dinara, od tebe dosta“, rekla je sklapajući mu šaku. Nijedan mišić na licu joj se nije pomerio.
Olakšanje u njemu se ugodno meškoljilo, a našlo se tu i nešto zapažanja savršene kontrole nad emocijama, koju je ispoljavala ova žena. A gotovo da je bilo i zahvalnosti, ali pre svega zbog ugodne topline što se razliva telom.
Zatim je opet sedeo u kolima na putu ka redakciji i nije imao zabavne misli, umorne misli, zabrinute misli. Nije na primer, mislio o tome kako će prvo da smota džoint i popuši ga u klonji, verovatno sa Slikom, kako su maštovito zvali Iku, najboljeg , a često i jedinog montažera u ekipi. Pa kako će na zajebavanje tipa „kako napreduje vaše zbližavanje, jeste li već odmakli dalje od pušenja?“ kojim ga je redovno častila Lola, koju je u mislima zvao Gola, jer je u njegovim mislima, kada bi se tamo našla, takva i bila, da odgovori „kad bi znala kako prija pušenje, pridružila bi nam se“, a ona bi se smejala i sigurno rekla još nešto izazovno do uvredljivosti. I jednom će je kresnuti na tom stolu za kojim sedi vrteći se u stolici na točkiće kao da se smešta na kitu i posle toga nije mislio kako mu se uvek digne kad tripuje na Golu, jer ne da mu se nije dig’o, nego nije mislio ništa od uobičajenih zabavnih misli. I još nije mislio kako mu je dokurčilo više i ne može da kulira tolika sranja i da apsorbuje toliki stres i da se gadi sam sebi što je uopšte sposoban da kulira sranja. I nije se tešio mislima kako li je pandurima što vrše uviđaje i hirurzima što guraju ruke do lakata u krvave ljude i onima što rade obdukcije i onima što spremaju o’lađene za večna lovišta i nije pomislio kako to u stvari, nije ni malo utešno, jer svi oni rade nešto što ima smisla, a on radi da bi površni, morbidni, prostaci i gladni bilo kakve senzacije u svojim praznim i besmislenim životima imali čime da hrane svoje perverzno zakržljale umove. A možda i to ima smisla, nije pomislio na ovom mestu, jer šta bi radili konzumenti njegovog stvaralaštva, kad im on ne bi servirao gotovo? Jeli bi živo? Postajali akteri, umesto konzumenata? Nije mislio ni kako mora da registruje kola i da ih prebaci na plin definitivno i koliko ima vremena da to obavi pre nego što počne kevu da vozika po lekarima kad se vrati iz banje, a možda će morati i da ide po nju u banju ako mu nešto ne iskrsne, a uvek jebiga, iskrsne, ljudi su govna i uvek se postaraju za to da se nešto desi. Oni što prave sranja postoje zbog onih koji konzumiraju sranja, možda je to baš u redu kad je u pitanju kosmička ravneteža, a možda su ljudi beznadežni i bez budućnosti u ovom svemiru, što ga ne bi iznenadilo i koliko bi ga koštalo para, nerava, napora i volje da se ipak vrati na fakultet, jeste filozofija zajebana ali „kako bi imao legitimno opravdanje što si takav zajeban filozof?“ kako bi to lepo rekla Maca, dižući jednu obrvu visoko na čelo. U poslednjih par godina je ta izvijena obrva dodavala par bora njenom lepom čelu, ali što je starija, postajala je...sve izboranija?...ne, sve više Maca. I nije mu se ohladio želudac pri pomisli na tu obrvu i bore iznad nje, a ispod velike tamne oči što ga gledaju s toplinom svekolikog sažaljenja, čak i kad se obrva najljuće ruga.“Nije još kasno“ isto nije pomislio.
Sada je sedeo u montaži pored Ike, koji se već uradio, što mu je pomagalo da se „naprima na film“. Gledali su materijal sa terena, Slika se povremeno upišavao od smeha, jer je Kenac prevazišao sebe sa sumanutim kadrovima, što je sve naravno, spadalo pod opravdanje „dokumentarac, jebote, šta vi ’oćete?’“, kao da nikad nije video dokumentarne snimke koje je napravio neko manje debeo i glup. „Mrak jebote, vidi ovaj švenk, ne, odzum, jebote, švenkodzum, ha,ha,ha, čovek zaslužuje Oskara za inovaciju, iako možda ne zaslužuje da ga zovu čovek. Ne, ovo je do jaja! Pazi ovo....“ Gomila šarenih cigana koji jadikuju kao u nekoj operi i onda krupno , tamno lice, glave prekrivene tamnim šalom, bez suza i bez izraza uopšte, sa očima kao ugašeno ugljevlje. „Svi će da platu tačno kol’ko treba. Moj Danijel mnogo bio dužan. Sad više nije. I ti će da platiš. Nećeš još, al’ cena ima. A ima i vreme.“
„Do jaja!“ vrisnuo je Slika, već potpuno napriman na film. „Pazi ovo „svi će da platu“ sa tim idemo početak, pa onda ovaj kadar gde se vidi stopalo ispod čaršava i onda ova gužva gde svi pričaju uglas, pa krupno ovaj ganci što se drži za glavu, pa limuzina, pa ove tri, jel mu ova sa sisama devojka? Super, ide onda njih tri, pa limuzina krupno, pa sise krupno, e Kenac, jesi debil, al’ te sere krupan plan, ovo je sve što mi treba. A proročica ide posle onog što se drži za glavu samo sa „moj Danijel se razdužio“, jebote jel’ joj to sin? A nemamo umrlicu krupno? Da, nema umrlice uopšte, jebiga, baš bi mi dobrodošla ovde. Nema frke, ubaciću sve što se vidi od leša, imam nekoliko kadrova. Ništa se ne vidi baš, al’ idemo na onu foru po dva frejma svaki, niko nema pojma šta je, al’ je dramatično i sto posto je nešto baš krvavo. I onda još jednom za kraj ide keva s onim vudu tripom „i ti će da platiš“. Do jaja, brate DO JAJA, a?
Obično je Ikin trip delovao na njega gotovo isto koliko i trava, ali ne sada. Video je njeno lice ponovo. Nije to savršena kontrola. To je savršen nedostatak osećanja kao remetećeg faktora. Ona samo prenosi istinu, nema šta da se uzbuđuje oko nje.
Bila mu je to prva jasna misao od kad je počeo ovaj zajeban dan.
Ustao je, potapšao Iku po ramenu i potražio Lolu pogledom.
’’De ćeš, bratiću?“ Ika je mislio da će biti još duvke, a Lole nije bilo na stolici.
„Pozdravi mi Lolu. Možda će sad pristati na to pušenje.“
Ika ga je pogledao zacakljenim očima. „Sad? Jer se kao dešava nešto zbog čega bi pristala? Kao šta, na primer?“
„Nisi imao ozbiljne šanse pored mene, ali sada ćeš imati.“
„Ti to ozbiljno, izgleda. U kom si tripu? Gde si poš’o jebote?“
„Svakako negde gde je kultura. Možda u Pariz.“ I jeste pomislio sada „nije još kasno“.

Čovek je konektovano biće

E jeste glupost ovaj fejsbuk, ionako nemam vremena ni za šta , sad sam se još i na ovo naprimala. Pazi ovo, kviz „koja si sveta životinja“ , pa sigurno nisam krava, uostalom koliko ih uopšte ima?! Vidi ovu budalu, šalje mi poljubac, k’o da nije sinoć imao priliku...
„ljubi me kad me vidiš, manijače. Ne primam nepostojeće poljupce“
Dobro, nije loše što mogu odmah da reagujem i da mu pošaljem poruku. Šta sad ovaj hoće? A, da mu potvrdim prijateljstvo, ma kul, svi smo prijatelji, ceo svet je jedna velika porodica u kojoj svi brinu jedni za druge puni podrške i toplih zagrljaja i fid bekova, pička im materina globalistička, ne treba da učestvujem u ovome uopšte. Ima da kreiram kviz „Fašista ili globalista“ da vidim da li je neko dovoljno dokon da se time probakće. A mogu da nažvrljam na zidu, da vidim šta će da komentarišu.
„Fejsbuk je podrška globalizmu. Fašizam je ekstremni individualizam. Boli vas uvo što i globalizam i fašizam teže da podvlaste sav život i sve vrste. Treći svetski rat je u toku! Odaberite stranu dok još ima nade da pretekne iko ko će se smatrati pobednikom! Svi ili samo mi? Glasajte!“
Ha, ha, ovo je glupo skroz, čak ni ne postavlja stvari ili- ili, mislim ispada fejsbuk ili fašizam, super. Ovde nije zabranjeno širiti diskriminacione zamisli, govor mržnje i zagovaranje nastranih ideja. Jebote, ovo je opasno. Nisu svi u stanju da shvate zajebavanje. Brišem.
„Pa što skloni ovo glasanje tako brzo? Ja sam za fejs. Nije tačno da je podrška globalizmu, to je samo način da komuniciraš sa ljudima koje ne možeš da vidiš kad hoćeš, jer su daleko ili su zauzeti...“
E, ovi fejseri su stvarno ludi. Ajde malo da ublažim varijantu.
„Da li je FB lukava podrška globalizmu? Hoćemo li na kraju svi biti on lajn, čak i bez miša u rukama? Kuda nas vodi tehnološki napredak?“
Tačno ćemo malo pre kraja svi da zveramo u ekrane i nosimo slušalice u ušima, ko jebe ptičice što cvrkuću i ljude što se gledaju u oči?! Nije ovo naivno uopšte. A šta posle? Matrix, brate, nema šta, sve najstrašnije je već zamišljeno, a između sveta i propasti samo stoji realizacija. A mi poslušno radimo na njoj. Kuckamo porukice, šaljemo poklončiće, skupljamo srca, ne propuštamo rođendane. Kad budu izmislili sajber orgazam, u stvari šta kad budu izmislili, kad budu realizovali već izmišljeno u bar 20 filmova sam gledala, e to kad počne, onda će ljudska vrsta da zamre. Prestaćemo da se razmnožavamo. Jer kad čovečanstvo dosegne orgazmični nivo telesnog doživljaja bez pipanja i balavljenja, prestaće da se jebe i onda šta? Sigurno opet neki film, čini mi se onaj sa starim dobrim Švarcenegerom.
„imate jedan zahtev za prijateljstvo“
Ma ignorisaću jebeni zahtev. I ugasiću profil. Kako li se to radi? Ko je ovo? Jebote, koji frajer! Aleksandar Teofilović. Uuu, ozbiljno zvuči. Što ne stavljaju visinu i težinu u ove osnovne podatke, šta ako je neki picopevac? 13. Jun 1978. Blizanac. Znači blizanci i vodolije se lepe za mene čak i elektronski, neverovatno. Biće da imam neku vrstu magnetnih ili nekakvih talasa koji se poklapaju sa frik frekvencijom i sa fejsom. Super! Frik frikvensi fejs – tri F. Ofucano. Faking frik frikvensi fejs – for F . Kuuuul!
Ma prihvatam zahtev, da naravno, ne zato što je, ah ovo me pizdi – Aleksandar Teofilović i Azaleja Branković su sada prijatelji – jebite se, ukloni, naravno, odmah ukloni...dakle, ne zato što ovaj Teofil Pančić izgleda kao tinejdžerski san o skidanju đane, nego zato što jebote, nikog nisam odbila, ha! To je princip. Može da me startuje ko hoće, dobrodošao, valjda je suština u tome da svako svakog može da startuje. Šta sad ivent? A, klabing. Pa dobro, možda. Nisam izašla odavno. Možda sretnem neke prijatelje sa fejsa. Ček’ da vidim ko je potvrdio dolazak. Ove ne znam, nisu loši, ovaj je smešan, ribe, ribe, ribe, zar samo ribe idu na klabinge?! E ovaj mi je prijatelj i ovaj, ovaj je smešan, uuu, ovog startujem odmah, dodaj kao prijatelja, da, dodajem.
Uh, što me uplaši jebeno prozorče! Moram da mu isključim ovaj bong.
„nemoj tako da me prepadas aj sutra na klabing more :D
Sutra nisam tuuu. Odoh na ostrvo! Nemoj da se napijes  
mars! sto mi ne kazes napij se i za mene i privedi nesto, ziva bila :D
Napij se IZA  mene i nek tebe privede neko za promenu! LOL
hvala brate kupi kondome mozda je na ostrvu nestasica :D“
Od koga li je poruka? Ajde, otvaraj pička ti materina sporaćka! O, Pančićeva Omorika, daj da vidimo dal’ je pismen ko što je lep, ljubi ga Azaleja.
„Hvala što si prihvatila prijateljstvo. Slučajno sam naleteo na tvoj profil i bio mi je zanimljiv. U stvari, namerno sam tražio profil koji će mi se učiniti zanimljivim :D. Puno te pozdravljam.“
Opa, pismen i kao duhovit. A na ovaj način duhovit može biti samo ako je pametan. Ako je pametan lep i duhovit, onda sto posto ima mali kurac. Ili je visok pola metra. Ili je lud. Nadam se da je lud.
„Teofile, dušo, izgledaš baš frajerski na toj fotografiji, a poruka ti zvuči isto tako, samo puno pristojnije:D“
„Hvala! Opet počinjem sa hvala, a to je možda znak da ćemo se sutra prepoznati na klabingu ako možda dođemo :D“
„Ha, ha, pa ovo možda je sada za Mo bliže ka Da.“
„Evo ja prilažem Ž :D i sve smo se dogovorili.“
„Eto razloga da izađem iz kuće, a ne odmaknem dalje od fejsbuka. Koliko god ga prezirala izgleda da se istrajno navlačim.“
„Suoči se sa istinom :D Ako pišeš takve rečenice, već si navučena.“
„Znači, definitivno izlazim, da o’ladim malo.“
„E, za svaki slučaj: 065 22213356. Ako me ugledaš pre nego ja tebe, pa ti se ne sviđam, pozovi da mi kažeš da ne možeš da izađeš :D“
„Ha, ha. Ja neću da rizikujem da me otkačiš još pre upoznavanja, pa ti neću dati svoj broj, ali zadržavam pravo da tvoj upotrebim i u afirmativnu svrhu. Kad vidiš nepoznat broj, ja sam :DDD“

Čoveče, ovo je bilo lako. Pa dobro, to je samo flert. To je jedan masni debeli MoždaNeštoBude flert. Fejs fatal flert? Ne, mora i četvrto f . Da, samo ubacim faking i sve lepo legne.
Danijel Starčević je prihvatio vaš poziv za prijateljstvo.
Lepo. Niko ne odbija plavušu koja ume s miksetom, kao što reče moj najdraži momak. Ova sličica je pun pogodak. Svi stalno menjaju slike, e ja neću. Šta ima kod Danijela, ajde, otvaraj vazdan, jebote, provedoh pola noći dupeta zalepljenog za stolicu, moram malo da prošetam...Peder! Dakle nema greške. A i ne krije. Pazi kvizove! „Koliko voliš kitu?“
„Vi ste najveći ljubitelj kite u multiverzumu. Hvale vredna pozicija, ali pokušajte još nešto osim ljubljenja, iznenadićete se!“
Hahahahahahaha!!! E ovo je potpuno super! Danijele, care. Oću ja da vidim šta kaže fejsbuk, koliki sam ljubitelj kite, ha, ha. Taman odoh da piškim dok otvori kviz.
-Vaša omiljena boja je:
Roze
Zelena
Boja noći
-Doba dana koje vam najviše prija je:
Posle ručka
Pre večere
Rano izjutra
-Volite da se ljubite:
Punih ustiju
Ne mnogo balavo
Što duže
-Tačna izreka je:
Mali ali tehničar
Ispod brda raste najveći kukuruz
U plastu sena smo svi isti
-Iskoristite još jednu priliku da odaberete omiljenu boju
Roze
Zelena
Boja noći
Bonus boja

E ovo je super! Preskačemo slanje brojnim prijateljima, kontinju tu rizalt, ajde.
Vaš rezultat kviza „Koliko voliš kitu“ je: Kita je stub svemira za vas, ali ne možete da podnesete pogled na nedostojno viseći položaj stuba koji je izmišljen da stremi savršenoj vertikali. Zato ste spremni da kitu u svakom momentu ohrabrite poljupcima, dok ne postigne idealnu podupiračku poziciju. Tada svemir posao oslanjanja može da vam prepusti bez bojazni od crnih rupa... Objavi.
Naravno, objavi, haha, e ovaj mi se baš svidja. Više volim kitu od mog drugara pedera, ha, ha, ne neću to da napišem, ma neću ništa da napišem, da vidim kojom brzinom će svi da urade kviz.
Gle tri zahteva iskočiše, šta hoće, dođavola. Ignorišem ove gluposti redom. Srca, kurčevi,palčevi, ignor, ignor, ignor...
Imate 1 zahtev za govno. Pošaljite svojim prijateljima govno...
Ha, ha, ha, ignor.

* * * *

Pazi kad nisam uključila TV...danima, nisam sigurna koliko baš dana. Ali kontam da sam ispala iz šeme ispiranja mozga informacijama koje mi:
-ništa ne znače
-nerviraju me
-užasavaju
-su mi potpuno nepotrebne
- smaraju
Ako izgleda kao da sam se umesto jedne podvrgla drugoj vrsti pranja mozga, to je samo zato što je to tačno. I još sam primetila da sve one glupe kvizove poslušno nazivam kvizovima, zato što tako piše na fejsu, a inače tu vrstu besmislene zabave odavno poznajem pod imenom TESTOVI. I sve ljude koje poznajem a prijatelji su mi na fejsu zovem strogo imenom i prezimenom, samo zato što mi tako piše pored njihovih sličica. I to je otprilike sve od pogubnih uticaja fejsbuka na moj život koje sam u stanju da nabrojim. Ili da uvidim. Doduše, uvek sam bila krajnje srećna kad uspem da se bar dva dana uzastopce ne zgrčim ni zbog kakvih vesti, ne saznam nijedan krvavi detalj nečijeg monstruoznog čina, ne naježim se zbog neke tragedije, ne pomislim odosmo u kurac i nema nama spasa i što sad neko ne poradi snajperom po vladi, a kad mi podje za rukom da dva dana ne čujem ni jedan super popularan muzički hit i uopšte ni na koji način ne osetim posledice kulture, globalne i lokalne, onda se stvarno osetim čisto i preporođeno. Saznam po nešto aktuelno na fejsu, ali način na koji to saznajem ne pretenduje da mi sprži mozak, a informacije ne prete da oduzmu ulogu mojim sivim ćelijama, tako da rado čitam i gledam fejs. Omiljenih serija kol’ko hoćeš! Uostalom, kad talentovani gospodin Vidojković smatra da je fejsbuk zakon, osećam da nije toliko suludo što i ja to osećam.
Šta mi je do kurca?! U životu mi se nije desilo da se ovako skrušeno prepustim fenomenu urbane komunikacije. Pa najduže od svih sam se opirala mobilnom telefonu, a računar sam uvek smatrala komplikovanijom verzijom pisaće mašine! Mora da mi mnogo nije dobro. Da vidimo. Kad sam poslednji put imala konekciju uživo? Prošlog vikenda. Klabing je bio sranje, jer je DJ seljak puštao samo najgoru tehno varijantu onoga što je nekad bila najgora disko muzika sa sve onim monstruoznim piiiuuum i kobajagi skreč šatro retro efektima. Nisam mogla da se naprimam ni dva minuta pa da bar malo klimam u ritmu, a nedajbože da djuskam, znači potpuni dizaster. Ali Omorika se pokazao kao pravi Čempres. Pun pogodak! Pa još visok. I užasnut muzikom, takođe, što je zaista otvorilo moje srce i učinilo me prijemčivom za bilo šta. Kenjaš Brankovićeva, kao da i onako nisi spremna na bilo šta. Dobro, kenjam. Ali Bilo Šta tako retko dolazi da iskuša moju spremnost i sad, pazi dobro, ova prilika mi je pružila izazov zahvaljujući kome, da čujem? Fejsbuku? Nije kome nego čemu, mada tu baš nisam mnogo sigurna u procenu. Ne gramatičku, nego realnu. Jeste, zahvaljujući fejsbuku. A on, FB mislim, prilično ima sopstvenu realnost, tako da mu ličnost uopšte nije potrebna zarad autentičnosti.
Jebiga, nešto još uvek nisam ubeđena da mi je F oplemenio život. Znači, test, pa šta bude. Nemoj to da radiš Azaleja, kad testiraš ljude oni uvek padaju, test je očajnički potez, nemoj test, cvil, cvil.
Ma Fejs ima da položi.
Koliko dugo možeš bez fejsbuka?
-dva sata
-šest sati
-dvadeset četiri časa
Samo sat ipo?! Nemoguće, bila sam sigurna da su prošla tri sata! Pa moram da proverim poštu. Pa šta ako ničeg nije bilo na mejlu, kad sam se već konektovala...
Evo računam od početka.
Dva je prošlo!Dva sata, majke mi! Nisu mi dobri standardi za test, treba da korigujem vreme.
Koliko dugo možeš bez fejsbuka?
-pet minuta
-pola sata
-dva sata

Carica sam! Najduže mogu bez fejsa! Dva sata! I kako šta to sad znači? Znači da imam najbolji rezultat. Da li bi trebalo da imam dilemu ko je položio? Šta, opet test?
Da li sam navučena na fejsbuk?
-Jesam. I odgovorno tvrdim da sam jela govna kad sam kenjala po fejsbuku na početku.
Da li je fejsbuk unapredio vaš društveni život?
-Jeste, pa šta?
Da li je neko prijateljstvo sa fejsbuka urodilo plodom?
-Nedajbože! Pa koristili smo kondom.
Da li je fejsbuk zakon?
-A zar postoji još neka opcija u ovom jebenom testu?