понедељак, 6. јул 2009.

Seks i Balkan

Sta treba maloj deci? Ne dajte da vas zavede ozbiljna bezazlenost ovog pitanja, jer tačan odgovor se ne nalazi u ponuđenim opcijama i glasi: Maloj deci treba jebati mater.
Nisam to sama izmislila, ne bi mi ni sinulo, da me nije prosvetlio beogradski novi novi talas urbane muzičke orijentacije. Momke iz grupe ( za koje se nadam da su sami smišljali tekstove) još nisam upoznala, ali ovom prilikom ih pozivam na grupnjak sa zastrašujućim brojem majki male dece, koje jesam upoznala. Ima ih vanbračnih, bračnih, bezobrazno netaknutih brakom, kao i udovica i raspuštenica. Svima im je zajednički nedostatak seksa kvantitativno ili kvalitativno ili i jedno i drugo. Nisu krivi siroti muževi kojih nema jer beže, ili nisu živi, ili ih prosto nema. Niko nije kriv. Samo su se svi zajebali.
Poznajem majke male dece koje su se udale za ljubavi svojih života. Neke su još uvek zaljubljene u svoje muževe. Obično one koje ih retko viđaju, jer eto, nisu tu – rade u drugom gradu, rade noću, rade u drugoj državi, rade u zatvoru... Poznajem i neke majke male dece ostavljene zbog drugih i šta ćeš, mlađih žena, posle silnih godina ljubavi.
Ukratko, poznajem one koje podnose brak i one koje ga više ne podnose – što ne znači nužno da su se i obezbračile. A, da. Poznajem i žene koje još nisu bile u braku, pa misle da žele LJubav, Brak i Porodicu, ali to je zato što nisu bile u braku i nemaju poroda. Ova priča nije namenjena njima. Njima ne vredi govoriti. Misle da se to na njih ne odnosi jer su drugačije, pametnije, plemenitije, sposobnije za ljubav, davanje, žrtvovanje. Blagosloveni nedostatak iskustva! Uvek bude nagrađen. A pobednička boca šampanjca peni kao Ariel na 90 stepeni u mašini punoj upišanih, a uprkos pampersu, bogami i usranih zekica i puca kao pička prilikom prirodnog porođaja, ako ne iseku na vreme.
Izazovi svakodnevnog života majki male dece su tako odvratni, zli i lobotomični, da pošto nisu izmislili Nobela za preživljavanje majčinstva u ranom periodu ( a ni u kasnijem, čini mi se), a ni Oskara za životnu ulogu majke, domaćice, glavnog finansijera, ljubavnice, prijateljice, taksiste i perača prozora na vratolomnim visinama, majke male dece treba da se snađu po pitanju nagrada i priznanja.
Kao prvo, treba da nađu momke. Nekoliko komada za različite termine i potrebe. Obično se takvi i pojavljuju, samo dok ste još uvek žrtve LJBP iluzije, ubeđene ste da treba da odaberete jednog, volite ga i budete mu verne. Sloboda je u izboru, naravno, kao što zna svako ko se imalo oduhovio. Zajeb je u broju. Jer, možete IH izabrati i voleti IH i biti IM verni. Monogamija nije prirodna za ljude, ali ta strašna, duboko skrivena egopodrivačka tajna je provaljena!
Kad su svarili ono da žene vole seks barem isto ko i oni, progutaće i ovo, ne brinite. Možda za petsto godina, ali dobro. Borimo se za slobodu budućih praunuka naših praunuka. Jedino me ljuti što neću biti tu da zadovoljim radoznalost. Kako će oni da se nose sa pritiskom nezagarantovane vernosti? Pa ti neki budući odnosi u kojima su potrebe i želje na otvorenom, a ljubomora i posesivnost zakržljala atavistička pojava. Ne mislim da će ženama biti mnogo lakše, ali one su genetski spremnije na avanture prihvatanja novih vrednosti. Jebeno je što više neće moći da se prave da ne znaju kad ih muževi varaju ili da sumnjaju da ih varaju. Moraće da znaju, ali ne u okvirima pojma «varanje» jer to neće postojati. Uvek će biti odluke o monogamiji, jer sloboda je, da apsolviramo, u izboru, a ne u krstu koji odaberete. Ali vernost sebi će izaći iz okvira sebičnosti i dati dostojanstvo svetom nastojanju da budemo ono što jesmo, makar u nekim delovima sebe bili pohotni, promiskuitetni, perverzni, prosti i prljavi. (Mnogo dobrih reči ima na P, moram da primetim – a kad krenu u nizu, prosto prže!) Dakle strašno me zanima smrt balkanskog mačizma i volela bih da je olakšam, koliko god mogu. A pošto sam majka male dece u ovoj zemlji, ja znam da mogu sve.

четвртак, 2. јул 2009.

Apsolut

Juče mi je drugarica pričala o preziru. Uh, što volim filozofske rasprave i moje pametne drugarice koje ih samnom vode! Sa ženama je najbolja filozofija, a sa muškarcima seks. I zajebancija na temu seksa. I flert, sa izgledom na seks. Jednom rečju seks. Često se upitam šta bi bilo kad bih spojila filozofiju i seks? Bih li tada filozofirala o seksu ili se seksala sa ženama? Ma čim tu ima «ili» nema ništa od seksa. Tu morate biti sto posto na jednoj od dve strane ilija. A možda ne morate, ali onda je seks bedan ili ga nema. Vidite? Seks je ili-ili. Ali zato su filozofski kapaciteti po pitanju ilija beskonačni! Uvek možete sve da dovedete u pitanje. Ma u dva pitanja istovremeno! A svako od dva pitanja u još po dva pitanja i tako unedogled. Smisao ili besmisao? Prezir ili poštovanje?

Postoje ljudi čije je postojanje sa moje tačke gledišta besmisleno i prema kojima osećam prezir – teza je moje drugarice, kojoj apsolutno ništa ne fali. Ni drugarici, ni tezi. Dapače, poznavala sam i često bivala okružena takvim ljudima i tada sam se osećala kao da gacam kroz blato pokušavajući da barem ne isprskam pantalone, ako je već izvesno da ću umazati cipele. Dakle, sto posto znam kako se oseća moja drugarica, kad je prezir u pitanju. Ali lukav je prezir. Tako vas nepodnošljivo ispunjava osećanjem sopstvene važnosti i smislenosti, da je to krajnje sumnjivo! Nije li prezir maska za mržnju, koju namaknemo mi nadprosečno inteligentni, maštoviti i kreativni, ne bi li se na talasu prezira izdigli još više iznad gomile u kojoj smo primorani da obitavamo i tako pronašli još opravdanja za to što nismo kao sav normalan svet, ne živimo u brakovima, ne rađamo decu, ne krstimo se pred crkvom, ne mesimo torte i ne družimo se sa komšijama? Ili se bojimo mržnje, zaslepljujuće, besne i strasne, koja bi mogla da pokida granice suzdržavanja od ubistva? Da li koristimo prezir da se ogradimo od drugih? Ili od sebe? Šta je ono što ne vidimo visoko na talasu? Jesmo li bliži bogu kad se uzdignemo iznad gomile? Ili smo bliži sebi? Ili smo se samo udaljili i od gomile i od sebe i od boga? Da li je osećanje prezira vrhunac koji sebi dozvoljavamo u odnosu na prosečnost? Kakav je to vrhunac na kome nismo stigli nigde i ne vidimo ništa? Nije li prezir, o užasa, izbegavanje suočavanja sa sopstvenim prosecima, koje u nama razglavljuje i pokreće suočavanje sa masovnim prosekom? I šta ako pripadnici kolektivnog proseka u našem okruženju postoje baš zato da nas nateraju da sagledamo u sebi materijal po kome smo baš kao i svi drugi?

Sedi na dupe – što kažu babe. O kako duboka filozofija. Bolno jednostavna. Nema ili.
Dobro, nije to za nas. Aj'mo dalje.

Ili od sedenja na dupetu je dubljenje na glavi. I kad prezir izvrnete naglavačke, a od priliva krvi vam sive ćelije ega postanu svesne sebe na način suprotan od jasamvrhunskatvorevinauniverzuma, ali ne bukvalno suprotan, ne nikako - ovde se ipak radi o nadprosečnoj nadrealnoj i ne-nadjebivoj inteligenciji koja dubi na samoj sebi – dakle, pojavi se teza – posle istrajnog dubljenja, da se razumemo –životjevrhunskatvorevinapoznatoguniverzuma. Opa! Ljudski život je samo jedna manifestacija života u poznatom univerzumu! Čega li tek sve ima u nepoznatom, kad je raznolikost unutar samo jedne vrste manifestacije života tako bogata? To ako uzmemo da su muškarci i žene ista vrsta, ali i to se naravno, može dovesti u pitanje. U povratku na tezu preziranja putem brejnstorminga koji morate da zamislite, nalazimo prezir transformisan u poštovanje. Svih oblika života, pa čak i onih najnižih unutar sopstvene vrste. Nalazimo prosto ljudsko osećanje mržnje koje nas obuzme kad nas neko iznervira, raspameti, sabotira, izneveri zato što je prosečno inteligentan ili prosečno tupav ili prosečno pokvaren i najgore, zato što su svi ti proseci u nekome bili natprosečno dobro zamaskirani. Čime? Našim slepilom ispunjenim prezirom ili njihim sopstvenim veštinama izdizanja iznad proseka? Oh, oh, koliko ilija! I ima ih još, na beskrajnu radost mog izvrnutog centra za realnost.
Poštovanje svega živog, pa i prosečnog skida mrak sa sposobnosti da od prosečnih i prezira dostojnih nešto naučimo o sebi. Ali tada moramo da priznamo da je postojanje prezira izazivajućih, savršeno smisleno! Oni su jedna strana ilija, a mi druga. Znači svako od nas je sto posto! Postoji naravno, mnogo lakši način da se dođe do apsoluta, ali nije baš jako zabavan. A i nema seksa.
A ako je poznati živi univerzum samo jedna strana ilija?
A ako univerzum uopšte ne funkcioniše dualistički, već to čine samo manifestacije života?
A ako je univerzum sam manifestacija života? A istovremeno i stvaralac sopstvene sveobuhvatne sveispoljavajuće i sveobjedinjujuće prirode?
Ako je naših sto posto u ukupnom računu najmanja jedinica vrednosti?
Zajeban je apsolut. Ja biram filozofiju. Biram ili. I to ono koje je sto posto za seks.