Zajeban dan

San mu se već nahvatao po obodu svesti, ali to osećanje ga je gotovo trglo. I gotovo obradovalo. Bilo je kao da se brojčanik pod šifrom sam okrenuo tačnim redosledom i otvorio. Nikakvog blaga nije bilo unutra, a brojčanik je otpao i još nešto je otpalo, a ono unutra je naprosto ostalo širom otvoreno. Gotovo začuđeno je gledao unutra i osećao je gotovo olakšanje.
„izgleda da su se raspali poslednji komadi sujete. Dobro, to je sad otišlo“, pomislio je. I pre nego što je mirno zaspao, još je pomislio:
„Moraću ovo sutra da zapišem.“
Ali sutra nije bio dan za pisanje.
Skočio je na upornu zvonjavu mobilnog telefona, a to nije bio alarm za buđenje, nego baš ono panično zvonjenje koje kaže „ustaj i dolazi, nešto je iskrslo“ i još kaže „biće ovo zajeban dan.“
„Ubistvo. Izgleda da su se neki ganci mafijaši pokokali međusobno, a jedan je o’ladio definitivno. Kola dolaze po tebe za dva minuta, sa snimateljem. Zvaću te kad izgazim od murijaša saopštenje za javnost.
Nije rekao ni „mhmm“, samo se umio, ubacio žvaku umesto pranja zuba i uskočio u farmerke. Torbu je okačio oko vrata, da mu ne smeta dok oblači jaknu i u liftu je zapertlao patike i pritegao konjski rep. Pipnuo se po džepovima vijetnamke rutinski – cvikeri, ključevi,upaljač, rizla. I papirnate maramice kojima je nudio ucveljene dok je lešinario. Nije ni pomislio „mrzim ovaj usrani posao“. Gotovo da nije ništa pomislio. Takođe se nije ozlovoljio kad je ustanovio da mu je snimatelj Kenac debil, bez tri prednja zuba, blaženo nesvestan utiska koji njegov kez u saradnji sa vodenastim očima, pazušnim zadahom i naduvenim stomakom ostavlja na sve koji nisu debili. Kenac i vozač su naveliko komentarisali ubistvo i prepričavanje svega što su načuli začinjavali sisama bele ljubavnice onog gancija što je o’ladio, kao i njenom sklonošću ka džipovima, zlatnim kajlama i kućama sa bazenima. Gotovo da ih nije čuo.
U hitnoj su plakali i vikali uglas. Gomila cigana u suzama preti drugoj gomili cigana u suzama. I dve bele žene malo podalje, pridržavaju treću kojoj suze kaplju u dekolte. Kenac se već naslađivao krupnim planovima, a kad su videli kameru, svi su hteli da kažu istinu. Samo je držao mikrofon i povremeno ga poturao pod nos najubedljivijima. Nije imao pojma šta su pričali. Nije mu ni palo na pamet da možda pričaju na ciganskom. Spakaovao je mikrofon i zavrteo kažiprstom nekoliko puta u krug, u pravcu snimatelja. Izašao je ispred i spustio se na klupu, jedinu osunčanu na uskom pojasu oskudnog zelenila ispred Hitne. Sunce mu je blistalo u oči kroz zelene cikere, a ono osećanje gotovo olakšanja se prijatno razlivalo po telu zajedno sa toplotom. Bilo mu je prisno poznato to osećanje, kao da je sa njim delio postelju. Gotovo bi se setio, da je samo mogao da razmišlja. Smešio se suncu kad se iznad zelene bluze, žutih, crvenih i plavih sukanja, sa tamnim šalom preko kose pojavilo ozbiljno crnpurasto žensko lice sa očima kao ohlađeno ugljevlje.
„Momak, ti nisi za ovde. Idi u Pariz, ’de ima kultura, šta ti tražiš ovde?“ , rekla je kao da čita odnekud. „Može da će da nađeš sreću, al’ da ideš negde, pa da potražiš. Ja ne gledam u šolju i u pasulj, to ne radim. Al’ za ovaj reč da daš neku paru.“
Nasmejao se još šire, a ženine oči su ostale iste. Pipnuo se po unutrašnjim džepovima, napipao šuškavi svežnjić, izvukao novčanicu i pružio joj.
I dalje je imala isto lice kad mu je vratila hiljadu dinara.
„Visok datum, će da ti treba. Daj nešto sitno, momak.“
To ga je nateralo da se osmehne još šire. Izvadio je nekoliko zgužvanih novčanica i pružio ih na dlanu. Ciganka je vratila onu veliku i izabrala najmanju.
„Pedeset dinara, od tebe dosta“, rekla je sklapajući mu šaku. Nijedan mišić na licu joj se nije pomerio.
Olakšanje u njemu se ugodno meškoljilo, a našlo se tu i nešto zapažanja savršene kontrole nad emocijama, koju je ispoljavala ova žena. A gotovo da je bilo i zahvalnosti, ali pre svega zbog ugodne topline što se razliva telom.
Zatim je opet sedeo u kolima na putu ka redakciji i nije imao zabavne misli, umorne misli, zabrinute misli. Nije na primer, mislio o tome kako će prvo da smota džoint i popuši ga u klonji, verovatno sa Slikom, kako su maštovito zvali Iku, najboljeg , a često i jedinog montažera u ekipi. Pa kako će na zajebavanje tipa „kako napreduje vaše zbližavanje, jeste li već odmakli dalje od pušenja?“ kojim ga je redovno častila Lola, koju je u mislima zvao Gola, jer je u njegovim mislima, kada bi se tamo našla, takva i bila, da odgovori „kad bi znala kako prija pušenje, pridružila bi nam se“, a ona bi se smejala i sigurno rekla još nešto izazovno do uvredljivosti. I jednom će je kresnuti na tom stolu za kojim sedi vrteći se u stolici na točkiće kao da se smešta na kitu i posle toga nije mislio kako mu se uvek digne kad tripuje na Golu, jer ne da mu se nije dig’o, nego nije mislio ništa od uobičajenih zabavnih misli. I još nije mislio kako mu je dokurčilo više i ne može da kulira tolika sranja i da apsorbuje toliki stres i da se gadi sam sebi što je uopšte sposoban da kulira sranja. I nije se tešio mislima kako li je pandurima što vrše uviđaje i hirurzima što guraju ruke do lakata u krvave ljude i onima što rade obdukcije i onima što spremaju o’lađene za večna lovišta i nije pomislio kako to u stvari, nije ni malo utešno, jer svi oni rade nešto što ima smisla, a on radi da bi površni, morbidni, prostaci i gladni bilo kakve senzacije u svojim praznim i besmislenim životima imali čime da hrane svoje perverzno zakržljale umove. A možda i to ima smisla, nije pomislio na ovom mestu, jer šta bi radili konzumenti njegovog stvaralaštva, kad im on ne bi servirao gotovo? Jeli bi živo? Postajali akteri, umesto konzumenata? Nije mislio ni kako mora da registruje kola i da ih prebaci na plin definitivno i koliko ima vremena da to obavi pre nego što počne kevu da vozika po lekarima kad se vrati iz banje, a možda će morati i da ide po nju u banju ako mu nešto ne iskrsne, a uvek jebiga, iskrsne, ljudi su govna i uvek se postaraju za to da se nešto desi. Oni što prave sranja postoje zbog onih koji konzumiraju sranja, možda je to baš u redu kad je u pitanju kosmička ravneteža, a možda su ljudi beznadežni i bez budućnosti u ovom svemiru, što ga ne bi iznenadilo i koliko bi ga koštalo para, nerava, napora i volje da se ipak vrati na fakultet, jeste filozofija zajebana ali „kako bi imao legitimno opravdanje što si takav zajeban filozof?“ kako bi to lepo rekla Maca, dižući jednu obrvu visoko na čelo. U poslednjih par godina je ta izvijena obrva dodavala par bora njenom lepom čelu, ali što je starija, postajala je...sve izboranija?...ne, sve više Maca. I nije mu se ohladio želudac pri pomisli na tu obrvu i bore iznad nje, a ispod velike tamne oči što ga gledaju s toplinom svekolikog sažaljenja, čak i kad se obrva najljuće ruga.“Nije još kasno“ isto nije pomislio.
Sada je sedeo u montaži pored Ike, koji se već uradio, što mu je pomagalo da se „naprima na film“. Gledali su materijal sa terena, Slika se povremeno upišavao od smeha, jer je Kenac prevazišao sebe sa sumanutim kadrovima, što je sve naravno, spadalo pod opravdanje „dokumentarac, jebote, šta vi ’oćete?’“, kao da nikad nije video dokumentarne snimke koje je napravio neko manje debeo i glup. „Mrak jebote, vidi ovaj švenk, ne, odzum, jebote, švenkodzum, ha,ha,ha, čovek zaslužuje Oskara za inovaciju, iako možda ne zaslužuje da ga zovu čovek. Ne, ovo je do jaja! Pazi ovo....“ Gomila šarenih cigana koji jadikuju kao u nekoj operi i onda krupno , tamno lice, glave prekrivene tamnim šalom, bez suza i bez izraza uopšte, sa očima kao ugašeno ugljevlje. „Svi će da platu tačno kol’ko treba. Moj Danijel mnogo bio dužan. Sad više nije. I ti će da platiš. Nećeš još, al’ cena ima. A ima i vreme.“
„Do jaja!“ vrisnuo je Slika, već potpuno napriman na film. „Pazi ovo „svi će da platu“ sa tim idemo početak, pa onda ovaj kadar gde se vidi stopalo ispod čaršava i onda ova gužva gde svi pričaju uglas, pa krupno ovaj ganci što se drži za glavu, pa limuzina, pa ove tri, jel mu ova sa sisama devojka? Super, ide onda njih tri, pa limuzina krupno, pa sise krupno, e Kenac, jesi debil, al’ te sere krupan plan, ovo je sve što mi treba. A proročica ide posle onog što se drži za glavu samo sa „moj Danijel se razdužio“, jebote jel’ joj to sin? A nemamo umrlicu krupno? Da, nema umrlice uopšte, jebiga, baš bi mi dobrodošla ovde. Nema frke, ubaciću sve što se vidi od leša, imam nekoliko kadrova. Ništa se ne vidi baš, al’ idemo na onu foru po dva frejma svaki, niko nema pojma šta je, al’ je dramatično i sto posto je nešto baš krvavo. I onda još jednom za kraj ide keva s onim vudu tripom „i ti će da platiš“. Do jaja, brate DO JAJA, a?
Obično je Ikin trip delovao na njega gotovo isto koliko i trava, ali ne sada. Video je njeno lice ponovo. Nije to savršena kontrola. To je savršen nedostatak osećanja kao remetećeg faktora. Ona samo prenosi istinu, nema šta da se uzbuđuje oko nje.
Bila mu je to prva jasna misao od kad je počeo ovaj zajeban dan.
Ustao je, potapšao Iku po ramenu i potražio Lolu pogledom.
’’De ćeš, bratiću?“ Ika je mislio da će biti još duvke, a Lole nije bilo na stolici.
„Pozdravi mi Lolu. Možda će sad pristati na to pušenje.“
Ika ga je pogledao zacakljenim očima. „Sad? Jer se kao dešava nešto zbog čega bi pristala? Kao šta, na primer?“
„Nisi imao ozbiljne šanse pored mene, ali sada ćeš imati.“
„Ti to ozbiljno, izgleda. U kom si tripu? Gde si poš’o jebote?“
„Svakako negde gde je kultura. Možda u Pariz.“ I jeste pomislio sada „nije još kasno“.