Stoti put su se potvrdile najbolje osobine tog momka, ali to nije pomoglo. Nisam ga volela kao kad volite nekog zbog čijih ste najgorih osobina sto puta najebali.
*********************************************************************************
Grozna je ljubav. Opravdava svako sranje, dok istovremeno izmiče svakom opravdanju. Sve što treba znati o ljubavi možete da naučite gledajući Rena i Stimpija. Samo napred:
Pažnja vam je zakucana, faca zgađena, smejete se u očajanju i ne možete da verujete. S vremena na vreme vam dođe da vrištite, a odmah zatim se divite ludilu koje je osmislilo ove raspadajuće neuništive likove. Toliko.
Ko ne zna ljubav, taj ne razume Rena i Stimpija. Sumnjala sam da to nije nikako crtani za decu. Međutim, deca znaju sve o ljubavi.
„Mama, ovaj Ren i Stimpi su nekako odvratni, ali su mnogo smešni.“
************************************************************************************
Poznajem ja i njegove najgore osobine. I nisu posebno zanimljive. Sitno srce izdajice, nema tu ničeg krvavog. To je onaj koji očajava što njegovu ljubav spaljuju na lomači, ali kad ga pitaju jel’ ima šibice, on izvadi i da im, jer ne voli da laže. I kad sve prođe, on postane uzoran otac i suprug. Samo što nikada ne zaboravlja miris spaljenog mesa i večno žali što stvari nisu ispale drugačije.
Ne bi taj nikada ženi koju voli iščupao srce i pojeo ga, samo zato što ga vara. Civilizovan, tako se to zove danas. Tačno onoliko koliko mu odgovara da ostane po strani od svake drame. Pa i komedije. Nema tu mraka ni za dva tunela. Ali zato su džepovi puni šibica...
*******************************************************************************
„Šta je to seks, mama?“
„To je igra za odrasle.“
„Kako to?“
„Pa tako lepo, vi deca imate igračke, lutke, automobilčiće, kućice, kockice i to vam je zabavno i lepo. Odrasli imaju seks.“
I jeste mi se učinilo da sam se olako izvukla sa tim pitanjem. Samo sam upotrebila onaj recept koji uvek pali: odgovori iskreno, sa puno autoriteta, kao da je stvar sto posto jasna i bespogovorna. Na taj način dati odgovori budu takođe sto posto usvojeni. A posle nekog vremena i plasirani. Uglavnom pravo u glavu. Tako me jednog dana u kući sačekao neverovatan rusvaj – sve stolice i fotelje ispomerane, tepisi nagužvani, sva ćebad i jastuci po podu – prilično sam prepoznala igranje kampovanja, doduše, ali to me nije sprečilo da zavapim, gurajući ulaznim vratima jednu posebno zlu fotelju kojoj otpada točkić :
„Jebote, šta ste ovo uradili?! Sve živo ste isprevrtali, da li ste normalni?! Šta to dođavola, radite???“
„Igramo se mama. Tako se mi igramo. Ti imaš seks.“ Ton neopozivosti stopostotnog odgovora. Zinula sam da nešto kenjam, ali mogla sam samo slatko da se smejem.
*********************************************************************************
A šta ako je moje ograničeno iskustvo ljubavi već prošlo? Gotovo, završeno, potrošeno. Toliko u ovom životu, više sreće sledeći put. Šta onda? Kakvo rasterećenje! Više ne moram da doživljavam muškarce kao potencijalne partnere i uskačem u krevete pitajući se hoće li nam tela reći da smo srodne duše?! Mogu prosto da uskačem u krevete i tamo ne tražim ništa osim krevetskog provoda. Požuda bez dimne zavese traganja za onim pravim. Ljubavni život tela bez ljubavnog života duše. Skroz besmisleno, ali radi. Onog momenta kad sam umesto zastave „tražim ljubav“ istakla zastavu „prihvatam seks“ muškarci su se u rojevima okupili. I čekaju na red. I ne bune se, ima za sve.
Najbolje osobine?
Najgore osobine?
Sve one zbog kojih nekog voliš i gotovo, a neko ti se tek malo više sviđa, a nekog ne možeš očima da gledaš?
Muškarci svih uzrasta i osobina odjednom su mi otkrili prosvetljujuću istinu. Sve te osobine oko kojih mi žene obrazujemo mrežu emocija, spadaju pod jednostavan zajednički imenitelj : Muškarci.
Manje ili više civilizovani, ali uvek nedovoljno. To jest, ako su civilizovani obično su beskrvni ili su prosto zentare, ziheraši i nema reč na Z za pedere. (Zadnjeulazni?) Ako su ono baš muškarčine, onda su ubeđeni da je kul što smrde na znoj, ili glasno prde i podriguju u društvu, a ako i nemaju baš mnogo odvratne telesne navike, onda vas u seksu tretiraju tako da se osećate kao prostitutka koja radi za dž i zapitate se da li bi možda mogli da počnete da naplaćujete... To su oni najgori, što u stvari preziru seks i koje možete da uhvatite na bilo koje romantično sranje koje stvar uzdiže iznad telesnih potreba: hrana, sranje, jebanje.
Ako su iole pristojni, onda su, sad svi u glas: OŽENJENI! A takvi su tek muka živa, prosto nikad ih nema, a kad su tu žure jer se kriju i onda morate da nabavite bar nekoliko oženjenih da bi vam se posrećio redovan seks.
Nije dakle, bitno kakvi su, ( a posle malo razmišljanja dodaću i –koliko ih je-) bitno je kako se osećam pored njih. Ali to ću da shvatim malo posle, kad me prođe faza bitno je kako se osećam dok je u meni. (Ovde baš i nisam za množinu.)
***********************************************************************************
Brak redovno predstavlja iskustvo novog kvaliteta života, doživljaj da nešto činiš baš kako treba, kao da sve majke, bake, tetke i uopšte sve žene na svetu klimaju glavama odobravajući čin inicijacije u kolektivno iskustvo. Šta pri tom rade očevi, dede, ujaci i ostali muškarci, totalno ti ne pada na pamet, ali nejverovatnije je da su svi pijani.
Razvod može da bude ista vrsta iskustva.
„Zašto si se ti razvela od tate? Baka kaže da si našla momka.“
„Ljubavi, bila sam strašno nesrećna sa tvojim tatom. Mislila sam da ću da umrem ako ostanem u braku, a to što sam našla momka pomoglo mi je da preživim i da donesem odluku.“
„Ali nemoj za njega da se udaš, molim te mama.“
„Ne brini dušo. Iz ove perspektive malo je verovatno da ću se ikada opet udati.“
„A ako se strašno zaljubiš?“
„O, volela bih da se strašno zaljubim, jer ništa nije strašnije od toga i to mogu samo strašno hrabri ljudi.“
„A jel’ ti voliš tatu?“
„Pa on mi je simpatičan i ponekad drag, ali ne volim ga.“
„Ali, mislim, ne mrziš ga?“
„Ne, ne mrzim ga.“
„A kad si se udala? Zašto si se udala?“
„Udala sam se da bih imala sklonište dok rodim decu. Nešto kao da sam neka puma koja je našla pećinu da u njoj očuva mladunce preko zime. Mnogo sam htela da rodim decu.“
*********************************************************************************
Čini mi se da volim muškarce puno više nego ikada ranije. Nekako sam otkrila da oni nisu tu da bi ispunili moje zamisli o ljubavi, strasti i idealnoj vezi. A nekako i kao da sam izgubila sve te zamisli. Mada „izgubila“ nije adekvatan pojam, jer ne osećam nikakav gubitak, a kvalitet novog je prilično upadljiv. Možda sam najzad izašla iz postadolescencije – to je onaj period posle 26-te kad već imate neko iskustvo, neko samopouzdanje i neku ideju o tome šta ćete sa tim. Pa puni uzvišenih ciljeva i sumanutih očekivanja uronite u svet muškaraca, besomučno isprobavajući, testirajući i odbacujući probne primerke, u potrazi za onim pravim. Period kad jebanje sa svakim ko vam se i malo dopada nazivate Potragom. Sada je to više potraga za jebanjem, ali nije ni sasvim tako, osim što dobro zvuči. Muškarci i ja, sada se puno bolje razumemo. Oni hoće lak seks sa lepom i strasnom ženom, koja lako svršava, smeje se i raduje i dobro se zabavlja. I kad dobiju ni više ni manje nego baš to što su hteli, onda se u njima uzburka nekakvo pradavno nasledje, pa osim što umeju sasvim ljudski da ti se nađu kad su potrebni, nekako ispadaju i džentlmeni s vremena na vreme.
Za toplinu koju osećam prema muškarcima prilično dugujem svesti da sam se svrstala u noćne more udatih žena, onih istih čiji muževi ponekad požele lak seks sa lepom i strasnom ženom ....
Osim što sam sigurna da monogamija nije prirodna, verujem da je muškarcima, kao vrsti biološki nespremnoj da nosi odgovornost za opstanak vrste, neophodno da ih kao muškarce prihvata neka žena sa kojom prosto nemaju problema. A nemati probleme, znači nemati ni najveći deo svega ostalog što čini vezu među ljudima. I tako obostrano zloupotrebljavamo seks da dođemo do zadovoljstva i ostanemo bez problema... O, može. Telesno, rasterećeno, sebično, ciljano i zaokruženo.
**************************************************************************************
Samo što to nema nikakve veze sa Renom i Stimpijem
петак, 5. фебруар 2010.
среда, 27. јануар 2010.
Bivsi i buduci
Dočekala sam jutro seksajući se sa svojim budućim momkom. Loše je spavanje koje počne u sedam ujutru nakon takve noći, a i kratko traje. Dnevne obaveze su me iskoristile još jednom kao medijum sopstvene materijalizacije, a onda sam provela popodne seksajući se sa svojim bivšim momkom. Prevara? Osećanje krivice? Šta će to meni? Ne. I ne. I ovo treće ne. Stvar je bila suviše komplikovana za takav šablon.
„Dušo, ti si alkoholičar“, prokomentarisala sam bez ikakvog prebacivanja i osude. Naprosto sam shvatila o čemu se radi gledajući ga kako temeljno prevrće čašice, stigavši do pola boce rakije, ne računajući ono od sinoć.
„Ma nisam. Samo volim da pijem. Svaki dan.“
Sedeo je za stolom i pio, ustajući s vremena na vreme da mi doda vodu, bananu, kafu, da me poljubi, da obriše sto, opere šoljice... Uopšte svaki čas je nešto sređivao i gajba mu je blistala. Čak su i dečije igračke sve bile uredno napakovane u par veselih kutija i mreža. On je bio napušteni muž, a deca su bila sa majkom. Ja sam bila tu, a on je pio. Sistematski.
„Zato noćas nisi mogao da svršiš?“
„Verovatno“ rekao je bolno okrećući glavu s jedne strane na drugu.
„Šta je, boli te vrat?“ prišla sam mu i opkoračila ga, poljubila u čelo i ispipala vrat i ramena. Čvor do čvora.
Čovek koji sedi na stolici pritisnut ženom koja sedi na njemu nema mnogo načina da ustukne, ali ukrutio je leđa tako da je izgledalo kao da je poskočio unazad.
O, ne. Još jedan isečen, uplašen, uzmaknut, nesrećan muškarac. Njegova tuga je imala miris rakije. Nije mu prijalo masiranje, pa sam ga malo grlila i ljubila u kosu. Ona je lepo mirisala. O bože. Morala sam brzo da plačem, potresno je bilo, pa sam se oprostila pod izgovorom da sam umorna i da idem da odspavam pa se vidimo kasnije, ako bude u stanju. Zašto li me to toliko pogodilo? Samo zbog toga što je on moj budući momak? Ne verujem. Mogu u svakom trenutku to budući da pretvorim u bivši, vrlo sam vešta u tome. Zato što ga poznajem od ranije i što vidim u šta se pretvorio? Srce mi se cepalo, bilo mi ga je užasno žao. Zato što ću ga sigurno povrediti, šta god radila. I šta tu uopšte žena može da uradi? Vesela, slobodna, puna smeha, spremna da raširi ruke i noge u svakom trenutku?
Mislim, treba li žena da učini nešto više od toga?
Pozvala sam bivšeg momka. Da me umiri i uteši. Bio je vešt u tome. A možda je i do toga što je mene najefikasnije tešio seks.
„Našao sam devojku“, rekao mi je bivši, paleći cigaretu dok sam se nameštala da mi češka leđa.
„E? Nazdravlje. Jel` lepa?“
„Ne kao ti.“
„Ti stvarno znaš šta treba da kažeš. Jeli a, jel` se računa seks ako muškarac ne svršava?“
„Ne svršava?“
„Ne.“
„Onda se ne računa.“
„Dobro, znači da sam ti još uvek verna.“
„Ni moja devojka ne svršava.“
„U jebote! Pa kako znaš da ti je devojka?“
I onda smo se cerekali zaverenički, radujući se bizarnosti kao deca čokoladi. Stvarno je kul taj moj bivši momak.
A onda smo se kresnuli još jednom svršavajući zajedno, kao krigle iz kojih peni pivčuga dok se njima kucaju polupijani drugari. Živeli!
Znači alkohol, kako god okreneš.
Mrzim alkohol. Od njega dragi, privlačni i pametni muškarci postaju agresivne budale, brbljive budale, masne i oznojene budale, polupotentne budale. A i smrde. Alkohol ugrožava moj seksualni život. Mrzim ga.
Osim ako moj seksualni život ne ugrožavaju budale.
„O, ne budali ženo, nisi pijana“, rekao je muski deo mog mozga, zvučeći potpuno ženski sarkastično.
„A i seks je svakako precenjen. Pa šta ako moj budući momak ne svršava. Počeće. Ili neće. Šta me briga, bitno da ja uživam.“
„ Uživam?“
„Pa, da, mislim, ložim se svršavam...“
„A zašto se onda krešem sa bivšim momkom? Zašto sa njim uživam više? Zašto plačem?“
„Zato što sam pička.“
Ni jedan razgovor mog mačo principa sa mojim emocijama nije se završio bez suza. Zajebani su muško ženski odnosi.
Opet sam pozvala bivšeg.
„Koja ocena, na skali od jedan do deset?“ pitao me bivši posle kad smo ležali goli i bliski.
„Mi? Uuu, pa desetka. A vi?“
„Jaka četvorka. A vi?“
„Hahahahaaa! Ma mi smo dvojka, bratiću!“
I smejali smo se puno i ljubili se i pričali o tome zašto je to tako.
„Ja mislim da je besmisleno što se muvam sa alkosom i još je besmislenije što ti kao imaš devojku. Milsim, šta će nam to? Osim ako ne treba zbog ovog“, govorila sam držeći mu ruku na grudima. Ispod je tuklo.
„Sigurno je besmisleno. I sigurno treba zbog nečeg. Kako bi inače znali da nam je ovako dobro? Osim toga, puno stvari sam shvatio nekako odjednom. Znam šta žene žele.“
Nisam ga pitala šta, jer je izgledalo da ne želi da deli svoje saznanje samnom, a možda ga najviše nisam pitala jer muškarac u meni nije mogao da podnese da ne dođe sam do tog odgovora.
I tako sam poslala poruku alkosu da nam neće uspeti i da ne želim da se uplićem, da se bojim i tako neke gluposti , nadala sam se da zvuče dovoljno ženskošablonski. I dalje mi je bilo nekako žao, onako baš zbog svega čega neće biti među nama. Ali mi je laknulo. I radovala sam se što ću malo češće da spavam noću. I htela sam, htela sam...trebalo mi je....kao što najsurovijem jebaču po nekad treba nežna i posvećena ljubav, tako i najzaljubljenijoj ženi po nekad treba razbijački seks.....predložio je mačo odgovor na moje premišljanje, na šta sam klimnula glavom, da tačno, ali ima još.
I potrebne su mi nove sandale, odmah. I tašna uz njih. I flert da se slaže uz sandale i tašnu. I moj bivši da pametno komentariše sve nove momente i da mi kaže koliko sam kul. I moj budući, da zbog mene prestane da pije, prosvetli se i zaprosi me, svršavajući kao boca šampanjca.
Oh, znam. Žene žele jednog muškarca, voljenog. I sve ostalo.
„Raskinuo sam s devojkom zbog tebe“, poslao mi je poruku.
„Hvala ti dušo. Mislim da bi trebalo da uvedemo u sistem vrednosti novu skalu bodovanja. Procenti su dobri, recimo.“
„Može. Na svakih 100 procenata, jedan solarni!“
Kad imaš bivšeg dečka, ne treba ti solarijum, došapnuo mi je onaj moj i to je bilo tako ubedljivo da mi je došlo da popijem jedno pivo.
„Dušo, ti si alkoholičar“, prokomentarisala sam bez ikakvog prebacivanja i osude. Naprosto sam shvatila o čemu se radi gledajući ga kako temeljno prevrće čašice, stigavši do pola boce rakije, ne računajući ono od sinoć.
„Ma nisam. Samo volim da pijem. Svaki dan.“
Sedeo je za stolom i pio, ustajući s vremena na vreme da mi doda vodu, bananu, kafu, da me poljubi, da obriše sto, opere šoljice... Uopšte svaki čas je nešto sređivao i gajba mu je blistala. Čak su i dečije igračke sve bile uredno napakovane u par veselih kutija i mreža. On je bio napušteni muž, a deca su bila sa majkom. Ja sam bila tu, a on je pio. Sistematski.
„Zato noćas nisi mogao da svršiš?“
„Verovatno“ rekao je bolno okrećući glavu s jedne strane na drugu.
„Šta je, boli te vrat?“ prišla sam mu i opkoračila ga, poljubila u čelo i ispipala vrat i ramena. Čvor do čvora.
Čovek koji sedi na stolici pritisnut ženom koja sedi na njemu nema mnogo načina da ustukne, ali ukrutio je leđa tako da je izgledalo kao da je poskočio unazad.
O, ne. Još jedan isečen, uplašen, uzmaknut, nesrećan muškarac. Njegova tuga je imala miris rakije. Nije mu prijalo masiranje, pa sam ga malo grlila i ljubila u kosu. Ona je lepo mirisala. O bože. Morala sam brzo da plačem, potresno je bilo, pa sam se oprostila pod izgovorom da sam umorna i da idem da odspavam pa se vidimo kasnije, ako bude u stanju. Zašto li me to toliko pogodilo? Samo zbog toga što je on moj budući momak? Ne verujem. Mogu u svakom trenutku to budući da pretvorim u bivši, vrlo sam vešta u tome. Zato što ga poznajem od ranije i što vidim u šta se pretvorio? Srce mi se cepalo, bilo mi ga je užasno žao. Zato što ću ga sigurno povrediti, šta god radila. I šta tu uopšte žena može da uradi? Vesela, slobodna, puna smeha, spremna da raširi ruke i noge u svakom trenutku?
Mislim, treba li žena da učini nešto više od toga?
Pozvala sam bivšeg momka. Da me umiri i uteši. Bio je vešt u tome. A možda je i do toga što je mene najefikasnije tešio seks.
„Našao sam devojku“, rekao mi je bivši, paleći cigaretu dok sam se nameštala da mi češka leđa.
„E? Nazdravlje. Jel` lepa?“
„Ne kao ti.“
„Ti stvarno znaš šta treba da kažeš. Jeli a, jel` se računa seks ako muškarac ne svršava?“
„Ne svršava?“
„Ne.“
„Onda se ne računa.“
„Dobro, znači da sam ti još uvek verna.“
„Ni moja devojka ne svršava.“
„U jebote! Pa kako znaš da ti je devojka?“
I onda smo se cerekali zaverenički, radujući se bizarnosti kao deca čokoladi. Stvarno je kul taj moj bivši momak.
A onda smo se kresnuli još jednom svršavajući zajedno, kao krigle iz kojih peni pivčuga dok se njima kucaju polupijani drugari. Živeli!
Znači alkohol, kako god okreneš.
Mrzim alkohol. Od njega dragi, privlačni i pametni muškarci postaju agresivne budale, brbljive budale, masne i oznojene budale, polupotentne budale. A i smrde. Alkohol ugrožava moj seksualni život. Mrzim ga.
Osim ako moj seksualni život ne ugrožavaju budale.
„O, ne budali ženo, nisi pijana“, rekao je muski deo mog mozga, zvučeći potpuno ženski sarkastično.
„A i seks je svakako precenjen. Pa šta ako moj budući momak ne svršava. Počeće. Ili neće. Šta me briga, bitno da ja uživam.“
„ Uživam?“
„Pa, da, mislim, ložim se svršavam...“
„A zašto se onda krešem sa bivšim momkom? Zašto sa njim uživam više? Zašto plačem?“
„Zato što sam pička.“
Ni jedan razgovor mog mačo principa sa mojim emocijama nije se završio bez suza. Zajebani su muško ženski odnosi.
Opet sam pozvala bivšeg.
„Koja ocena, na skali od jedan do deset?“ pitao me bivši posle kad smo ležali goli i bliski.
„Mi? Uuu, pa desetka. A vi?“
„Jaka četvorka. A vi?“
„Hahahahaaa! Ma mi smo dvojka, bratiću!“
I smejali smo se puno i ljubili se i pričali o tome zašto je to tako.
„Ja mislim da je besmisleno što se muvam sa alkosom i još je besmislenije što ti kao imaš devojku. Milsim, šta će nam to? Osim ako ne treba zbog ovog“, govorila sam držeći mu ruku na grudima. Ispod je tuklo.
„Sigurno je besmisleno. I sigurno treba zbog nečeg. Kako bi inače znali da nam je ovako dobro? Osim toga, puno stvari sam shvatio nekako odjednom. Znam šta žene žele.“
Nisam ga pitala šta, jer je izgledalo da ne želi da deli svoje saznanje samnom, a možda ga najviše nisam pitala jer muškarac u meni nije mogao da podnese da ne dođe sam do tog odgovora.
I tako sam poslala poruku alkosu da nam neće uspeti i da ne želim da se uplićem, da se bojim i tako neke gluposti , nadala sam se da zvuče dovoljno ženskošablonski. I dalje mi je bilo nekako žao, onako baš zbog svega čega neće biti među nama. Ali mi je laknulo. I radovala sam se što ću malo češće da spavam noću. I htela sam, htela sam...trebalo mi je....kao što najsurovijem jebaču po nekad treba nežna i posvećena ljubav, tako i najzaljubljenijoj ženi po nekad treba razbijački seks.....predložio je mačo odgovor na moje premišljanje, na šta sam klimnula glavom, da tačno, ali ima još.
I potrebne su mi nove sandale, odmah. I tašna uz njih. I flert da se slaže uz sandale i tašnu. I moj bivši da pametno komentariše sve nove momente i da mi kaže koliko sam kul. I moj budući, da zbog mene prestane da pije, prosvetli se i zaprosi me, svršavajući kao boca šampanjca.
Oh, znam. Žene žele jednog muškarca, voljenog. I sve ostalo.
„Raskinuo sam s devojkom zbog tebe“, poslao mi je poruku.
„Hvala ti dušo. Mislim da bi trebalo da uvedemo u sistem vrednosti novu skalu bodovanja. Procenti su dobri, recimo.“
„Može. Na svakih 100 procenata, jedan solarni!“
Kad imaš bivšeg dečka, ne treba ti solarijum, došapnuo mi je onaj moj i to je bilo tako ubedljivo da mi je došlo da popijem jedno pivo.
четвртак, 24. децембар 2009.
Lekcija iz 21. Veka
Bila je to čudna subota u palanci, iako je prošao pun mesec, složili su se svi koji su sravnjivali utiske. Prvo, na pena partiju u diskoteci nisu puštali narodnjake u sitnim satima, pa je moja drugarica Maca ostala do kraja, to jest, do bureka, iako se sve vreme brinula kako će da skine onoliku penu sa čizama.
„Pena do guše, a ja u kaputu i čizmama. Deca oko mene gola, izgleda znaju gde su došla – sandalice, bose noge, gola leđa. Onda mi reče jedno devojče „ma ne brini, to je samo sudomil“ kad je vid’lo kako očajno gledam u moje lepe čizme. Još ih nisam otplatila. I lepo sam htela da odem, ali muzika je uporno bila dobra. I posle su došli neki muškarci iz Sombora...“
Naravno da sam saznala sve detalje, ali šta vas boli štikla na šta pada Maca?
Mada, ja mislim da sam se bolje provela. U rupi koju pohađam gostovao je crnac iz Londona.
„Jel’ onaj što svira saksofon?“
„Ma ne bre, taj je umro. Onaj što je bio prošli put sa Skaj Viklerom.“
„Skaj. Jel’ to beše onaj nafurani iz Velikog brata?“
„Šta beše Veliki brat?“
Crnac i Skaj su opet došli zajedno. Dovezli se, parkirali propisno ispred kluba, izašli iz kola i ugledali devojčice. To jest, devojčice koje znaju sve o Velikom bratu, ugledale su Skaja, pošto zbog crnca ne bi onoliko vrištale. A niko nije video dva pandura, koji su međutim, lepo videli kako crnačka banda napastvuje palanačku piletinu.
Sat je ceo bio potreban gazdi od rupe da se objasni sa carevima.
„Ljudi, pa to su poznati muzičari, nastupaju večeras kod mene u kafiću, pustite ih, propašće mi veče. Što su vrištale? Pa oduševile se, bre. Nemojte da privodite njih, molim vas, to mi je klijentela!“
Dakle verujem da se ni Skaj ni brat niger ne provode tako svaki dan.
Počne žurka najzad (otprilike u ono vreme kad je Maca uletela u penu)i tamnoputi bratić krene da komunicira sa publikom. Džaba. Publika ga ne razume. A on navalio ko mutav na telefon. Ko da mu objasni publiku?
Pred stejdžom desetak klinaca, ne nešto seljačkog izgleda, ali definitivno nikad nisu bili na nekoj svirci, niti na klabingu. Kako znam? Po tome kako su me gledali što đuskam. I nisu me samo gledali. Kreveljili su se i uopšte jasno izražavali stav „pazi ovu ludaču!“
Ne mogu baš da zamislim kakva je percepcija gomile malih seljaka koji prvi put vide samu ženu kako đuska (plavušu u srebrnoj haljini), ali biće da toga nema na televizijama koje oni gledaju.
Kad ignorisanje bezobraznog klinačkog glupiranja nije pomoglo, priđem ja njima, sve đuskajući. Umalo nisu popadali u nesvest.
„Momci, jel’ imamo neki problem?“
„Ne, ne, ne!“
„Sigurni ste da nemamo nikakav problem?“
„Da, da, da!“
Ali momci još nisu videli sve.
Preznojio se bratić od muke pokušavajući da ih natera na jeije i ououo i ruke gore i volite- li- da- se- zabavljate- pa- zabavljajte- se -platili –ste. I dalje džaba. Zmija i žaba bi tu odradile sto posto, ali sofisticirani hip hoper iz Londona jedino što je crnac pa ga gledaju.
E, a onda je uleteo Skaj. Praćen vriskom onih par devojčica, samo što su izgleda glasnije vrištale kad su ih panduri startovali, pa presušile.
„Jel’ znate vi ko sam ja? Jel’ znate...ma boli me kurac dal’ znate!!!“
E ako im je rek’o.
Krene Skaj da prži, ja pojačam tempo đuskanja, Skaj me zgotivi u momentu i izvede na stejdž. Ne bi mi svejedno, al’dobro i dalje se od mene traži da đuskam, a tu sam kod kuće.
Momcima su se nepametne očice zaokruglile, a nemušta ustanca zinula. Gle čuda! Ovaj baja do jaja gotivi ludaču! To su razumeli. Auuu!
Posle je izveo i one devojčice i one su se nešto klackale i crnja nam se pridružio, pa se tako nekako žurka i završila.
Svi smo te noći doživeli ograničenja i pročišćenja duha vremena palanačkog. Lekcija iz 21. veka. Momci će da zapamte, ma kako prepakovali priču. Panduri će isto da zapamte. Sledeći put neće tako lako da im se izvuku.
Skaj i bratić će pokušati da zaborave.
Maca je već zaboravila, pošto je očistila penu i uplatila poslednju ratu za čizme. Ali obećala je da Skaja više neće da proziva za nafuranost.
A Somborci... E, oni će da dođu opet.
„Pena do guše, a ja u kaputu i čizmama. Deca oko mene gola, izgleda znaju gde su došla – sandalice, bose noge, gola leđa. Onda mi reče jedno devojče „ma ne brini, to je samo sudomil“ kad je vid’lo kako očajno gledam u moje lepe čizme. Još ih nisam otplatila. I lepo sam htela da odem, ali muzika je uporno bila dobra. I posle su došli neki muškarci iz Sombora...“
Naravno da sam saznala sve detalje, ali šta vas boli štikla na šta pada Maca?
Mada, ja mislim da sam se bolje provela. U rupi koju pohađam gostovao je crnac iz Londona.
„Jel’ onaj što svira saksofon?“
„Ma ne bre, taj je umro. Onaj što je bio prošli put sa Skaj Viklerom.“
„Skaj. Jel’ to beše onaj nafurani iz Velikog brata?“
„Šta beše Veliki brat?“
Crnac i Skaj su opet došli zajedno. Dovezli se, parkirali propisno ispred kluba, izašli iz kola i ugledali devojčice. To jest, devojčice koje znaju sve o Velikom bratu, ugledale su Skaja, pošto zbog crnca ne bi onoliko vrištale. A niko nije video dva pandura, koji su međutim, lepo videli kako crnačka banda napastvuje palanačku piletinu.
Sat je ceo bio potreban gazdi od rupe da se objasni sa carevima.
„Ljudi, pa to su poznati muzičari, nastupaju večeras kod mene u kafiću, pustite ih, propašće mi veče. Što su vrištale? Pa oduševile se, bre. Nemojte da privodite njih, molim vas, to mi je klijentela!“
Dakle verujem da se ni Skaj ni brat niger ne provode tako svaki dan.
Počne žurka najzad (otprilike u ono vreme kad je Maca uletela u penu)i tamnoputi bratić krene da komunicira sa publikom. Džaba. Publika ga ne razume. A on navalio ko mutav na telefon. Ko da mu objasni publiku?
Pred stejdžom desetak klinaca, ne nešto seljačkog izgleda, ali definitivno nikad nisu bili na nekoj svirci, niti na klabingu. Kako znam? Po tome kako su me gledali što đuskam. I nisu me samo gledali. Kreveljili su se i uopšte jasno izražavali stav „pazi ovu ludaču!“
Ne mogu baš da zamislim kakva je percepcija gomile malih seljaka koji prvi put vide samu ženu kako đuska (plavušu u srebrnoj haljini), ali biće da toga nema na televizijama koje oni gledaju.
Kad ignorisanje bezobraznog klinačkog glupiranja nije pomoglo, priđem ja njima, sve đuskajući. Umalo nisu popadali u nesvest.
„Momci, jel’ imamo neki problem?“
„Ne, ne, ne!“
„Sigurni ste da nemamo nikakav problem?“
„Da, da, da!“
Ali momci još nisu videli sve.
Preznojio se bratić od muke pokušavajući da ih natera na jeije i ououo i ruke gore i volite- li- da- se- zabavljate- pa- zabavljajte- se -platili –ste. I dalje džaba. Zmija i žaba bi tu odradile sto posto, ali sofisticirani hip hoper iz Londona jedino što je crnac pa ga gledaju.
E, a onda je uleteo Skaj. Praćen vriskom onih par devojčica, samo što su izgleda glasnije vrištale kad su ih panduri startovali, pa presušile.
„Jel’ znate vi ko sam ja? Jel’ znate...ma boli me kurac dal’ znate!!!“
E ako im je rek’o.
Krene Skaj da prži, ja pojačam tempo đuskanja, Skaj me zgotivi u momentu i izvede na stejdž. Ne bi mi svejedno, al’dobro i dalje se od mene traži da đuskam, a tu sam kod kuće.
Momcima su se nepametne očice zaokruglile, a nemušta ustanca zinula. Gle čuda! Ovaj baja do jaja gotivi ludaču! To su razumeli. Auuu!
Posle je izveo i one devojčice i one su se nešto klackale i crnja nam se pridružio, pa se tako nekako žurka i završila.
Svi smo te noći doživeli ograničenja i pročišćenja duha vremena palanačkog. Lekcija iz 21. veka. Momci će da zapamte, ma kako prepakovali priču. Panduri će isto da zapamte. Sledeći put neće tako lako da im se izvuku.
Skaj i bratić će pokušati da zaborave.
Maca je već zaboravila, pošto je očistila penu i uplatila poslednju ratu za čizme. Ali obećala je da Skaja više neće da proziva za nafuranost.
A Somborci... E, oni će da dođu opet.
понедељак, 6. јул 2009.
Seks i Balkan
Sta treba maloj deci? Ne dajte da vas zavede ozbiljna bezazlenost ovog pitanja, jer tačan odgovor se ne nalazi u ponuđenim opcijama i glasi: Maloj deci treba jebati mater.
Nisam to sama izmislila, ne bi mi ni sinulo, da me nije prosvetlio beogradski novi novi talas urbane muzičke orijentacije. Momke iz grupe ( za koje se nadam da su sami smišljali tekstove) još nisam upoznala, ali ovom prilikom ih pozivam na grupnjak sa zastrašujućim brojem majki male dece, koje jesam upoznala. Ima ih vanbračnih, bračnih, bezobrazno netaknutih brakom, kao i udovica i raspuštenica. Svima im je zajednički nedostatak seksa kvantitativno ili kvalitativno ili i jedno i drugo. Nisu krivi siroti muževi kojih nema jer beže, ili nisu živi, ili ih prosto nema. Niko nije kriv. Samo su se svi zajebali.
Poznajem majke male dece koje su se udale za ljubavi svojih života. Neke su još uvek zaljubljene u svoje muževe. Obično one koje ih retko viđaju, jer eto, nisu tu – rade u drugom gradu, rade noću, rade u drugoj državi, rade u zatvoru... Poznajem i neke majke male dece ostavljene zbog drugih i šta ćeš, mlađih žena, posle silnih godina ljubavi.
Ukratko, poznajem one koje podnose brak i one koje ga više ne podnose – što ne znači nužno da su se i obezbračile. A, da. Poznajem i žene koje još nisu bile u braku, pa misle da žele LJubav, Brak i Porodicu, ali to je zato što nisu bile u braku i nemaju poroda. Ova priča nije namenjena njima. Njima ne vredi govoriti. Misle da se to na njih ne odnosi jer su drugačije, pametnije, plemenitije, sposobnije za ljubav, davanje, žrtvovanje. Blagosloveni nedostatak iskustva! Uvek bude nagrađen. A pobednička boca šampanjca peni kao Ariel na 90 stepeni u mašini punoj upišanih, a uprkos pampersu, bogami i usranih zekica i puca kao pička prilikom prirodnog porođaja, ako ne iseku na vreme.
Izazovi svakodnevnog života majki male dece su tako odvratni, zli i lobotomični, da pošto nisu izmislili Nobela za preživljavanje majčinstva u ranom periodu ( a ni u kasnijem, čini mi se), a ni Oskara za životnu ulogu majke, domaćice, glavnog finansijera, ljubavnice, prijateljice, taksiste i perača prozora na vratolomnim visinama, majke male dece treba da se snađu po pitanju nagrada i priznanja.
Kao prvo, treba da nađu momke. Nekoliko komada za različite termine i potrebe. Obično se takvi i pojavljuju, samo dok ste još uvek žrtve LJBP iluzije, ubeđene ste da treba da odaberete jednog, volite ga i budete mu verne. Sloboda je u izboru, naravno, kao što zna svako ko se imalo oduhovio. Zajeb je u broju. Jer, možete IH izabrati i voleti IH i biti IM verni. Monogamija nije prirodna za ljude, ali ta strašna, duboko skrivena egopodrivačka tajna je provaljena!
Kad su svarili ono da žene vole seks barem isto ko i oni, progutaće i ovo, ne brinite. Možda za petsto godina, ali dobro. Borimo se za slobodu budućih praunuka naših praunuka. Jedino me ljuti što neću biti tu da zadovoljim radoznalost. Kako će oni da se nose sa pritiskom nezagarantovane vernosti? Pa ti neki budući odnosi u kojima su potrebe i želje na otvorenom, a ljubomora i posesivnost zakržljala atavistička pojava. Ne mislim da će ženama biti mnogo lakše, ali one su genetski spremnije na avanture prihvatanja novih vrednosti. Jebeno je što više neće moći da se prave da ne znaju kad ih muževi varaju ili da sumnjaju da ih varaju. Moraće da znaju, ali ne u okvirima pojma «varanje» jer to neće postojati. Uvek će biti odluke o monogamiji, jer sloboda je, da apsolviramo, u izboru, a ne u krstu koji odaberete. Ali vernost sebi će izaći iz okvira sebičnosti i dati dostojanstvo svetom nastojanju da budemo ono što jesmo, makar u nekim delovima sebe bili pohotni, promiskuitetni, perverzni, prosti i prljavi. (Mnogo dobrih reči ima na P, moram da primetim – a kad krenu u nizu, prosto prže!) Dakle strašno me zanima smrt balkanskog mačizma i volela bih da je olakšam, koliko god mogu. A pošto sam majka male dece u ovoj zemlji, ja znam da mogu sve.
Nisam to sama izmislila, ne bi mi ni sinulo, da me nije prosvetlio beogradski novi novi talas urbane muzičke orijentacije. Momke iz grupe ( za koje se nadam da su sami smišljali tekstove) još nisam upoznala, ali ovom prilikom ih pozivam na grupnjak sa zastrašujućim brojem majki male dece, koje jesam upoznala. Ima ih vanbračnih, bračnih, bezobrazno netaknutih brakom, kao i udovica i raspuštenica. Svima im je zajednički nedostatak seksa kvantitativno ili kvalitativno ili i jedno i drugo. Nisu krivi siroti muževi kojih nema jer beže, ili nisu živi, ili ih prosto nema. Niko nije kriv. Samo su se svi zajebali.
Poznajem majke male dece koje su se udale za ljubavi svojih života. Neke su još uvek zaljubljene u svoje muževe. Obično one koje ih retko viđaju, jer eto, nisu tu – rade u drugom gradu, rade noću, rade u drugoj državi, rade u zatvoru... Poznajem i neke majke male dece ostavljene zbog drugih i šta ćeš, mlađih žena, posle silnih godina ljubavi.
Ukratko, poznajem one koje podnose brak i one koje ga više ne podnose – što ne znači nužno da su se i obezbračile. A, da. Poznajem i žene koje još nisu bile u braku, pa misle da žele LJubav, Brak i Porodicu, ali to je zato što nisu bile u braku i nemaju poroda. Ova priča nije namenjena njima. Njima ne vredi govoriti. Misle da se to na njih ne odnosi jer su drugačije, pametnije, plemenitije, sposobnije za ljubav, davanje, žrtvovanje. Blagosloveni nedostatak iskustva! Uvek bude nagrađen. A pobednička boca šampanjca peni kao Ariel na 90 stepeni u mašini punoj upišanih, a uprkos pampersu, bogami i usranih zekica i puca kao pička prilikom prirodnog porođaja, ako ne iseku na vreme.
Izazovi svakodnevnog života majki male dece su tako odvratni, zli i lobotomični, da pošto nisu izmislili Nobela za preživljavanje majčinstva u ranom periodu ( a ni u kasnijem, čini mi se), a ni Oskara za životnu ulogu majke, domaćice, glavnog finansijera, ljubavnice, prijateljice, taksiste i perača prozora na vratolomnim visinama, majke male dece treba da se snađu po pitanju nagrada i priznanja.
Kao prvo, treba da nađu momke. Nekoliko komada za različite termine i potrebe. Obično se takvi i pojavljuju, samo dok ste još uvek žrtve LJBP iluzije, ubeđene ste da treba da odaberete jednog, volite ga i budete mu verne. Sloboda je u izboru, naravno, kao što zna svako ko se imalo oduhovio. Zajeb je u broju. Jer, možete IH izabrati i voleti IH i biti IM verni. Monogamija nije prirodna za ljude, ali ta strašna, duboko skrivena egopodrivačka tajna je provaljena!
Kad su svarili ono da žene vole seks barem isto ko i oni, progutaće i ovo, ne brinite. Možda za petsto godina, ali dobro. Borimo se za slobodu budućih praunuka naših praunuka. Jedino me ljuti što neću biti tu da zadovoljim radoznalost. Kako će oni da se nose sa pritiskom nezagarantovane vernosti? Pa ti neki budući odnosi u kojima su potrebe i želje na otvorenom, a ljubomora i posesivnost zakržljala atavistička pojava. Ne mislim da će ženama biti mnogo lakše, ali one su genetski spremnije na avanture prihvatanja novih vrednosti. Jebeno je što više neće moći da se prave da ne znaju kad ih muževi varaju ili da sumnjaju da ih varaju. Moraće da znaju, ali ne u okvirima pojma «varanje» jer to neće postojati. Uvek će biti odluke o monogamiji, jer sloboda je, da apsolviramo, u izboru, a ne u krstu koji odaberete. Ali vernost sebi će izaći iz okvira sebičnosti i dati dostojanstvo svetom nastojanju da budemo ono što jesmo, makar u nekim delovima sebe bili pohotni, promiskuitetni, perverzni, prosti i prljavi. (Mnogo dobrih reči ima na P, moram da primetim – a kad krenu u nizu, prosto prže!) Dakle strašno me zanima smrt balkanskog mačizma i volela bih da je olakšam, koliko god mogu. A pošto sam majka male dece u ovoj zemlji, ja znam da mogu sve.
четвртак, 2. јул 2009.
Apsolut
Juče mi je drugarica pričala o preziru. Uh, što volim filozofske rasprave i moje pametne drugarice koje ih samnom vode! Sa ženama je najbolja filozofija, a sa muškarcima seks. I zajebancija na temu seksa. I flert, sa izgledom na seks. Jednom rečju seks. Često se upitam šta bi bilo kad bih spojila filozofiju i seks? Bih li tada filozofirala o seksu ili se seksala sa ženama? Ma čim tu ima «ili» nema ništa od seksa. Tu morate biti sto posto na jednoj od dve strane ilija. A možda ne morate, ali onda je seks bedan ili ga nema. Vidite? Seks je ili-ili. Ali zato su filozofski kapaciteti po pitanju ilija beskonačni! Uvek možete sve da dovedete u pitanje. Ma u dva pitanja istovremeno! A svako od dva pitanja u još po dva pitanja i tako unedogled. Smisao ili besmisao? Prezir ili poštovanje?
Postoje ljudi čije je postojanje sa moje tačke gledišta besmisleno i prema kojima osećam prezir – teza je moje drugarice, kojoj apsolutno ništa ne fali. Ni drugarici, ni tezi. Dapače, poznavala sam i često bivala okružena takvim ljudima i tada sam se osećala kao da gacam kroz blato pokušavajući da barem ne isprskam pantalone, ako je već izvesno da ću umazati cipele. Dakle, sto posto znam kako se oseća moja drugarica, kad je prezir u pitanju. Ali lukav je prezir. Tako vas nepodnošljivo ispunjava osećanjem sopstvene važnosti i smislenosti, da je to krajnje sumnjivo! Nije li prezir maska za mržnju, koju namaknemo mi nadprosečno inteligentni, maštoviti i kreativni, ne bi li se na talasu prezira izdigli još više iznad gomile u kojoj smo primorani da obitavamo i tako pronašli još opravdanja za to što nismo kao sav normalan svet, ne živimo u brakovima, ne rađamo decu, ne krstimo se pred crkvom, ne mesimo torte i ne družimo se sa komšijama? Ili se bojimo mržnje, zaslepljujuće, besne i strasne, koja bi mogla da pokida granice suzdržavanja od ubistva? Da li koristimo prezir da se ogradimo od drugih? Ili od sebe? Šta je ono što ne vidimo visoko na talasu? Jesmo li bliži bogu kad se uzdignemo iznad gomile? Ili smo bliži sebi? Ili smo se samo udaljili i od gomile i od sebe i od boga? Da li je osećanje prezira vrhunac koji sebi dozvoljavamo u odnosu na prosečnost? Kakav je to vrhunac na kome nismo stigli nigde i ne vidimo ništa? Nije li prezir, o užasa, izbegavanje suočavanja sa sopstvenim prosecima, koje u nama razglavljuje i pokreće suočavanje sa masovnim prosekom? I šta ako pripadnici kolektivnog proseka u našem okruženju postoje baš zato da nas nateraju da sagledamo u sebi materijal po kome smo baš kao i svi drugi?
Sedi na dupe – što kažu babe. O kako duboka filozofija. Bolno jednostavna. Nema ili.
Dobro, nije to za nas. Aj'mo dalje.
Ili od sedenja na dupetu je dubljenje na glavi. I kad prezir izvrnete naglavačke, a od priliva krvi vam sive ćelije ega postanu svesne sebe na način suprotan od jasamvrhunskatvorevinauniverzuma, ali ne bukvalno suprotan, ne nikako - ovde se ipak radi o nadprosečnoj nadrealnoj i ne-nadjebivoj inteligenciji koja dubi na samoj sebi – dakle, pojavi se teza – posle istrajnog dubljenja, da se razumemo –životjevrhunskatvorevinapoznatoguniverzuma. Opa! Ljudski život je samo jedna manifestacija života u poznatom univerzumu! Čega li tek sve ima u nepoznatom, kad je raznolikost unutar samo jedne vrste manifestacije života tako bogata? To ako uzmemo da su muškarci i žene ista vrsta, ali i to se naravno, može dovesti u pitanje. U povratku na tezu preziranja putem brejnstorminga koji morate da zamislite, nalazimo prezir transformisan u poštovanje. Svih oblika života, pa čak i onih najnižih unutar sopstvene vrste. Nalazimo prosto ljudsko osećanje mržnje koje nas obuzme kad nas neko iznervira, raspameti, sabotira, izneveri zato što je prosečno inteligentan ili prosečno tupav ili prosečno pokvaren i najgore, zato što su svi ti proseci u nekome bili natprosečno dobro zamaskirani. Čime? Našim slepilom ispunjenim prezirom ili njihim sopstvenim veštinama izdizanja iznad proseka? Oh, oh, koliko ilija! I ima ih još, na beskrajnu radost mog izvrnutog centra za realnost.
Poštovanje svega živog, pa i prosečnog skida mrak sa sposobnosti da od prosečnih i prezira dostojnih nešto naučimo o sebi. Ali tada moramo da priznamo da je postojanje prezira izazivajućih, savršeno smisleno! Oni su jedna strana ilija, a mi druga. Znači svako od nas je sto posto! Postoji naravno, mnogo lakši način da se dođe do apsoluta, ali nije baš jako zabavan. A i nema seksa.
A ako je poznati živi univerzum samo jedna strana ilija?
A ako univerzum uopšte ne funkcioniše dualistički, već to čine samo manifestacije života?
A ako je univerzum sam manifestacija života? A istovremeno i stvaralac sopstvene sveobuhvatne sveispoljavajuće i sveobjedinjujuće prirode?
Ako je naših sto posto u ukupnom računu najmanja jedinica vrednosti?
Zajeban je apsolut. Ja biram filozofiju. Biram ili. I to ono koje je sto posto za seks.
Postoje ljudi čije je postojanje sa moje tačke gledišta besmisleno i prema kojima osećam prezir – teza je moje drugarice, kojoj apsolutno ništa ne fali. Ni drugarici, ni tezi. Dapače, poznavala sam i često bivala okružena takvim ljudima i tada sam se osećala kao da gacam kroz blato pokušavajući da barem ne isprskam pantalone, ako je već izvesno da ću umazati cipele. Dakle, sto posto znam kako se oseća moja drugarica, kad je prezir u pitanju. Ali lukav je prezir. Tako vas nepodnošljivo ispunjava osećanjem sopstvene važnosti i smislenosti, da je to krajnje sumnjivo! Nije li prezir maska za mržnju, koju namaknemo mi nadprosečno inteligentni, maštoviti i kreativni, ne bi li se na talasu prezira izdigli još više iznad gomile u kojoj smo primorani da obitavamo i tako pronašli još opravdanja za to što nismo kao sav normalan svet, ne živimo u brakovima, ne rađamo decu, ne krstimo se pred crkvom, ne mesimo torte i ne družimo se sa komšijama? Ili se bojimo mržnje, zaslepljujuće, besne i strasne, koja bi mogla da pokida granice suzdržavanja od ubistva? Da li koristimo prezir da se ogradimo od drugih? Ili od sebe? Šta je ono što ne vidimo visoko na talasu? Jesmo li bliži bogu kad se uzdignemo iznad gomile? Ili smo bliži sebi? Ili smo se samo udaljili i od gomile i od sebe i od boga? Da li je osećanje prezira vrhunac koji sebi dozvoljavamo u odnosu na prosečnost? Kakav je to vrhunac na kome nismo stigli nigde i ne vidimo ništa? Nije li prezir, o užasa, izbegavanje suočavanja sa sopstvenim prosecima, koje u nama razglavljuje i pokreće suočavanje sa masovnim prosekom? I šta ako pripadnici kolektivnog proseka u našem okruženju postoje baš zato da nas nateraju da sagledamo u sebi materijal po kome smo baš kao i svi drugi?
Sedi na dupe – što kažu babe. O kako duboka filozofija. Bolno jednostavna. Nema ili.
Dobro, nije to za nas. Aj'mo dalje.
Ili od sedenja na dupetu je dubljenje na glavi. I kad prezir izvrnete naglavačke, a od priliva krvi vam sive ćelije ega postanu svesne sebe na način suprotan od jasamvrhunskatvorevinauniverzuma, ali ne bukvalno suprotan, ne nikako - ovde se ipak radi o nadprosečnoj nadrealnoj i ne-nadjebivoj inteligenciji koja dubi na samoj sebi – dakle, pojavi se teza – posle istrajnog dubljenja, da se razumemo –životjevrhunskatvorevinapoznatoguniverzuma. Opa! Ljudski život je samo jedna manifestacija života u poznatom univerzumu! Čega li tek sve ima u nepoznatom, kad je raznolikost unutar samo jedne vrste manifestacije života tako bogata? To ako uzmemo da su muškarci i žene ista vrsta, ali i to se naravno, može dovesti u pitanje. U povratku na tezu preziranja putem brejnstorminga koji morate da zamislite, nalazimo prezir transformisan u poštovanje. Svih oblika života, pa čak i onih najnižih unutar sopstvene vrste. Nalazimo prosto ljudsko osećanje mržnje koje nas obuzme kad nas neko iznervira, raspameti, sabotira, izneveri zato što je prosečno inteligentan ili prosečno tupav ili prosečno pokvaren i najgore, zato što su svi ti proseci u nekome bili natprosečno dobro zamaskirani. Čime? Našim slepilom ispunjenim prezirom ili njihim sopstvenim veštinama izdizanja iznad proseka? Oh, oh, koliko ilija! I ima ih još, na beskrajnu radost mog izvrnutog centra za realnost.
Poštovanje svega živog, pa i prosečnog skida mrak sa sposobnosti da od prosečnih i prezira dostojnih nešto naučimo o sebi. Ali tada moramo da priznamo da je postojanje prezira izazivajućih, savršeno smisleno! Oni su jedna strana ilija, a mi druga. Znači svako od nas je sto posto! Postoji naravno, mnogo lakši način da se dođe do apsoluta, ali nije baš jako zabavan. A i nema seksa.
A ako je poznati živi univerzum samo jedna strana ilija?
A ako univerzum uopšte ne funkcioniše dualistički, već to čine samo manifestacije života?
A ako je univerzum sam manifestacija života? A istovremeno i stvaralac sopstvene sveobuhvatne sveispoljavajuće i sveobjedinjujuće prirode?
Ako je naših sto posto u ukupnom računu najmanja jedinica vrednosti?
Zajeban je apsolut. Ja biram filozofiju. Biram ili. I to ono koje je sto posto za seks.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
