Vidojkovića čitanje

Četiri, pet puta po pola sata na wc šolji u subotu I nedelju (uredno kenjam) I jedno prilično fri nedeljno popodne prekidano prženjem krompirića I pronalaženjem nekih komada garderobe za decu – I pročitah Vidojkovića. Brzo čitam, istina. I brzo jedem. I svršavam očas posla. I uopšte, sve u čemu uživam, moram mnogo brzo da potrošim, ne samo zato što sam alava, nego I zato što imam decu, pa moram da kradem život kad ne gledaju. Ali dobro je što imam decu, jer bih sada bila duplo ludja od Mareta careta, mada ne mogu da garantujem da to ipak nisam. Samo što sam mnogo kul, pa sve prihvatam kao da je normalno I nemam agresivne ispade. Ali to je samo zato što se ne drogiram. Mnogo me nervira što pametni, talentovani I u svakom smislu posebni muškarci nikad ne ukapiraju da ne moraju da se razvaljuju da bi im sve bilo kao kad se razvaljuju. Ali muški ego je poznat po tome što traži čizmu u facu da bi stekao malo propustljivosti u oba smera. A da bi podneo stečeno zahteva duplu dozu čizama. Jebeno poštenje. Nikad ne možeš da ga uhvatiš na delu, jer je čin poštenja prema sebi razoran u odnosu na sve ono što sebe jeste u tom trenutku. Preispitavanje je kod mene automatizovana reakcija, ali prevrnula sam sebe trista puta naopačke na suvo, da bih postigla taj automatizam. I šta? Kad izađem u gomilu više od dva puta nedeljno I ja znam da pametan čovek mora da se drogira I pijanči ako misli da to podnese u ubeđenju da se super provodi. Muka je što to rade I budale, samo ne znaju zašto. I onda ne izlazim, jer ne mogu da razaram hemijski status svog organizma samo zato da mogu da podnesem sebe među budalama. Divljanje? Besmisleno kurčenje u naporu da uložiš životnu energiju samo zato da bi znao da je imaš. Da nisi mrtav. Još. Kao loto, samo još gluplje, jer nikad ništa ne dobiješ. Osim iskustva. Oh, iskustvo je svakako precenjeno. Jer ako ne pišeš knjige da zabavljaš narod svojim iskustvom, onda samo smaraš sve naokolo I matoriš ubeđen da si sve u pravu I da si zato zaslužio da se samo ti zabavljaš, dok se svi ostali smaraju. Jednom kad raščistiš sa pitanjem smisla I sebi sve dozvoliš (pametan si Mare) ostaje samo pitanje upotrebe I zloupotrebe. Jebena linija među njima tanja je od onih za njonju I oslanja se na jebeno poštenje, koje je još nestabilnije od sigurnosti da te bog čuva I da ti se ništa ružno neće desiti odmah.
Obožavam Vidojkovića. Zato što sve ovo zna. I uspeva da ostane simpatičan I kad upotrebljava I kad zloupotrebljava. Čak mislim da tačno zna I kad prelazi liniju sa jedne na drugu stranu. Ali ja sam sklona da precenjujem ljude. Zato što svako meri druge prema sebi. Moja mera je posledica viška iskustva.
I sad opet nemam šta da čitam na šolji.