Vanbrodski dnevnik vanzemaljca

Šesnaest hiljada sto osamdeset peti dan na planeti Zemlji. Telo boli. U ovom uzrastu ljudi bi trebalo da znaju ko su, šta žele i kuda ih život vodi. To saznanje je povezano sa bolom. Možda zato što ljudi na početku takozvanih srednjih godina obično ne znaju odgovore na prva dva pitanja, a sve bolje shvataju da ih život vodi u smrt. Moja infiltracija u ljudski oblik je uspešna, zahvaljujući upravo ovoj spoznaji u ovom periodu boravka u telu. Saznanje da sam vanzemaljac aktiviralo se postepeno, kroz telesno i mentalno sazrevanje. Ono što ljudi nazivaju duhovnim rastom, potragom, buđenjem, integracijom, a što bi trebalo da predstavlja sjedinjenje sa kosmičkom prirodom čoveka, meni ne predstavlja problem. Većina ljudi je na tom velikom putu, međutim, potpuno izgubljena. Kao milioni tek ispiljenih kornjača koje bezglavo hitaju preko peska do bezbednosti u moru – tek po neka stigne na odredište, ostale su samo slastan zalogaj za gladne ptice. Poštovanja dostojna svrha, razume se, ali ljudi ne cene svoju službu u lancu ishrane. To što svojom vitalnom energijom napajaju prirodne resurse, za većinu je izvor užasa u kome ne vide nikakvu, a kamoli višu svrhu. Mali broj prisutnih u telu smatra da smrt daje smisao životu i u tom duhu, oni veoma cene svoj i svaki drugi oblik života. Koliko sam do sada otkrila, ti malobrojni su takođe infiltrirani u ljudski oblik, sa velikim uspehom.
Telo je proizvedeno sa rokom trajanja. Osećam visok stepen identifikacije sa ovim telom, ali ne tako intenzivan, kao što osećaju ljudi. Stepen tog intenziteta je izgleda povezan sa količinom bola koju telo proizvodi. Ljudi imenuju ovu spregu - nazivaju je egom i veći deo vremena koji provedu na planeti ulože u negovanje i zaštitu ega, jer im je stalno izložen i ugrožen. Sve dosadašnje faze razvoja koje sam provela u telu, idući ka saznanju o tome ko sam, šta želim i kuda me život vodi, donele su podatke dragocene za moju i sve druge vanzemaljske oblike svesti. Podatke ću izlagati retroaktivno, grupisane onako kako mi omogućava mentalni aparat kojim raspolažem. Ne slažem se sa zadatkom tajnosti. Vreme na planeti Zemlji primiče se trenutku katarze mnogo brže nego što je proračunato i velike su šanse da obelodanjivanje zadatka u ovom trenutku doda potrebnu kap u prepunoj čaši – ljudi imaju divne, veoma upečatljive verbalne prikaze, gotovo poput umetničkih slika za prenos informacija. Dnevnik će od sada biti dostupan nalazačima.

Život je kurva

Moj je život
puno mlađi od mene
i kad izađe na igalište
nalazi starije drugare
voli da uči didaktički
kroz igru
razmeženko
a i ne puštam ga često
nežnog je zdravlja
i voli svašta da stavlja
u usta
pa posle ja moram
kod lekara.

I ne pipaj igle i špriceve
sto puta sam mu rekla
ne uzimaj sve što ti daju
nije bombona
sve što je zamotano
i jednom u parku
i par puta među nekim
pesnicima
otme se kao s lanca
ma voli i slikare
i dramske pisce,
nema izgrađen ukus
uopšte.
Pa posle ja sam kurva.

Božija pička

Uvek sam htela
božansku ljubav
da me pričesti
svetom kitom
ubih se tražeći
po religijama
kovrdžavim I plavim
visokim I duhovitim

Uvek sam htela
boga sa mudima
u mojim ustima
napuših se kurca
a I pesnica
bilo je krvave strasti
I ničeg plemenitog
za duvanje.

Uvek sam htela
poeziju od krvi I mesa
rodila sam decu
plaču prilično ritmično
I život je brz
u njima
I moje pesme cure
više gorko nego slano.

Uvek sam rimovala
život
sa pičkom.

Mrtav i beo

Leš moje ljubavi
hoda
bestidno go
mlitave kite
bledih jaja

truli na nogama.

Ne znam šta rade
vaše mrtve ljubavi
ali moja plaši ljude.

Andrej

Alo! Jeste li čuli za Andreja Pejića?
Kad sam čula čak I ja, koja se brani od svih senzacija svim silama, mora da ste I vi čuli.
I da li kenjate glasno ili sebi u bradu nešto o pederima I trandžama u ovom ludom svetu? Ili spadate u pedere I trandže pa mislite da dolazi vaše vreme? Ili ste ludo ljubomorni iz ovih ili onih razloga na prelepog Andreja? Ili ste se već zaljubili?
Ne reagujete? Ne verujem.
Ja ne mogu da spavam od uzbudjenja od kad sam saznala da postoji taj momak. Pa on se spustio na svet kao povratak Hrista! Samo što ne verujem da bi Džiza bio toliko zapažen. Mislim, s onakvom kosom!
Kada ste poslednji put videli I čuli nekog toliko mladog, toliko neobičnog, toliko uspešnog, sa toliko integriteta I hrabrosti? Meni je ovo prvi put, majke mi.
Andrej nije prosto pomerio granice. On ih je elegantno zgazio čizmicom broj 44 I one su se spržile od nemoći. Granice među polovima, zatim između senzacije I čuda, popularnosti I autentičnosti, hrabrosti I osećanja za pravi trenutak. On je stvorio pravi trenutak, čudo I ultimativnu seksualnost. Pokušavali su pre njega, naravno. I uspevali na parče. Svet se uvek vraćao omiljenom ropstvu mačizmu I ženstvenosti, tu I tamo modifikujući stereotipe o tome šta je lepo, cool, sexy. Možda je zajeb do sada bio u tome što su pokušavali umetnici, muzičari, pisci. Većina najboljih je sagorela do samouništenja na samom vrhu. Možda je to bilo najtransparentnije što su mogli da urade, pa da ih čovečanstvo upiše u genetsko nasleđe. Možda glupi ljudi I dalje najbolje zapamte onoga ko je umro u mukama. A opet, kad bi nešto Džiza stvarno hteo da nam kaže, da li bi došao lično ili bi poslao nekog glasnika, pripremljenog za opstanak u ovom vremenu. Mislim, nošenje krsta nije samo preterano retro, nego je prevaziđeno!
E pa, ko god ga je poslao, Andrej je svetlonoša. Ne glasnik iz budućnosti, nego Budućnost lično. Završni proizvod evolucije. Peti element. Raspolaže jedinim oružjem protiv zla, koje obara sa nogu svakog ko ima oči. Ultimativna lepota. Sve možete dovesti u pitanje (ako ste seronja) kada je Andrej u pitanju, ali morate priznati, pa makar vam to priznanje vezalo jezik u čvor I popelo želudačnu kiselinu u nos, da je on prelep, kako god ga prikazivali. Kad nastupa kao žena, on je labud među patkama. Kad je dečak, on je Veneros, a ja sam shvatila šta misle pisci ljubavnih romana kad pišu o nekakvim leptirima u stomaku. On zrači. Bukvalno. Neki obožavalac je napisao da on ima neko sopstveno svetlo koje ga svuda prati. Ja videla.
Duboko verujem u seksualnost iznad polnosti. Polnost je samo instrument kojim merimo sposobnost telesne radosti, koja je čista energija ultimativne ljubavi, kanalisana ljudskošću. A ja se zaklinjem u ljudskost.
A onda se pojavio Andrej.
Prepun raznolike ljudskosti. Ranjivo mlad. Beskompromisno izložen. Apsolutno prelep. Spreman da uloži sve što ima. Razigran. Opušten. Ima najviše od svega što sam ikada u ikome videla. I sigurno mu je potrebno sve što ima, jer je tek počeo. Iskustvo življenja među ljudima zna da vam uzme sve što imate. Osim ako stalno dajete sve od sebe.
Toliko sam srećna! Zato što sam pomislila da možda ima nade za čovečanstvo, a to mi odavno nije palo na pamet. A kad neko u Srbiji to pomisli, ta energija para beznađe, kao munja noćno nebo u oluji. I najneverovatnije od svega, dečak ima bre babu u selu Vojska kod Svilajnca. Naš je, jebote!
Kada ćete početi da se ponosite njime, kao što se ponosite teniserima, fudbalerima, erima, rima, ima, ma, a?
Ovakvu struju nismo imali još od Tesle, valjda uviđate.
Zaklinjem se u Andreja svim što mi je sveto: autentičnošću, kreativnošću, apsurdom I strašću.
Tako mi Andrej pomogao!

Gole žene

Sestre i prijateljice, kćeri i boginje zaštitnice, držite se, jer ovo neće da bude lepo. O ne, uopšte. Dakle:

Mi to radimo

Višak iskustva - godina, kilograma i pečata u zdravstvenoj knjižici - doveo me dotle da o muškarcima ne mislim ništa bolje nego što sam uvek mislila. Potpuno istim putem međutim, stekla sam uverenje da su žene, prosto rečeno čudovišta. To da ne pomislite kučke, mačke, guske, kobile i ostale životinje, koje mogu da ponesu prideve kao što su opasna, seksi, slatka, mala, rasna i slično.
Žene imaju prirodnu predispoziciju da razviju svoju čudovišnost manipulišući decom i muškarcima, podmećući decu muškarcima, rađajući decu bez muškaraca, zatim, naređujući deci i muškarcima, naređujući muškarcima da prestanu da budu deca, a isto tako i zabranjujući deci i muškarcima i to zabranjujući muškoj deci da postanu muškarci i muškarcima da se ponašaju kao deca, koje sprovode modifikovanom drevnokineskom metodom mučenja istrajnim džvanjkanjem ( pri čemu je originalna zamisao slamanja duha centriranjem kapanja vode na čelo, svakodnevno ubistveno ritmično – pičkin dim). Najsuptilniju stručnost žene obično razviju uvrtanjem muda muškarcima, razornom metodom oprečnih poruka koje u muški mozak odašilju istovremeno (i neprekidno, da se razumemo - niko nije postao stručnjak u uvrtanju muda za dva dana). Jedna poruka je da je apsolutno neophodno da odrastu, osamostale se i budu pravi muškarci, a druga da nikako to ne mogu da urade bez nje, žene. Najgore je što žene ne žele ovom uvrnutom pričom da sjebu svoje sinove i partnere, nego što to stvarno misle. Mislim, gde ste videli muškarca koji zna da složi boje a da nije peder, ili da nosi srebrne zvoncare bez košulje, a da nije rok zvezda? Šta, ne mislite da je prethodna rečenica argument koji bitno potvrđuje rečenicu pre toga? Mora da niste žena.
Žene pretresaju džepove i neizostavno razmotavaju i čitaju papiriće koje pronađu; čitaju poruke na vašim mobilnim telefonima i proveravaju liste poziva, a na duplom fiksnom prisluškuju vaše razgovore. Ne zato što nešto sumnjaju i uznemirene su, nego ono, iz sporta, da ne ispadnu iz forme. Takođe vam lupaju na vrata kupatila i viču “zašto si se zaključao?” a ako pokušate da se zaprepastite nad ovakvim napadom na privatnost zasuće vas scenarijima u kojima na razne načine ginete po kupatilu a one ne mogu da vas spasu jer ste se zaključali, a ne mogu ni vrata da razvale jer su žene i onda zašto morate toliko da ih sekirate zbog jednog običnog ključa, koji će verovatno misteriozno nestati iz brave, ako ona poljubi vrata više od dva puta. I pri tom će biti puna razumnih objašnjenja, pokušavajući da ne viče na vas iako je potpuno opravdano besna i voziće žvaku od koje će vam mozak otići u pičku materinu, a kad to ostane jedini razumni komentar koji ste u stanju da ispovrnete iz pačvorka sive mase (u pičku materinu), natrljaće vam uši što psujete, sram vas bilo, kako samo možetedabudetetakoprosti?! I dok osećate da bi mogli da je zadavite na licu mesta – ona tačno zna šta osećate. I tu leži njena apsolutna moć. Neke žene tu moć upotrebljavaju da budu žrtve, jer nisu u stanju da na neki drugi način budu žene, zato što su se sjebane rodile, verovatno, ali muškarci nema šta da se bakću sa psihologijom, nego neka se lepo drže uloge siledžije. Uostalom i oni su se rodili sjebani, jer ih je rodila žena. Ali, ako imaju sreće pa im umre majka, siroti muškarci retko naprave direktan skok u slobodu, superiornost, svest i samosvest, neee, uvek ima u njima dovoljno materijala da se tesno ukroje raznorazna emotivna i mentalna ograničenja i frustracije, jer nisu osetili majčinu ljubav. I niko im nije rekao da je jedan od bitnih sastojaka majčine ljubavi majčina mržnja, pakost i zavist. Prema drugim ženama koje su bolje dresirale svoje muškarce. Prema malim muškarcima što su tako zavisni, tako ranjivi i čija je ljubav živo blato u kome se majčina ženstvenost, nezavisnost i sloboda raskalašno koprcaju i beznadno dave. Prema velikim muškarcima, koje nikako ne mogu do kraja da navedu da ih obožavaju kao mali muškarci, jer glupi volovi ne usvajaju ništa kompleksnije od osećanja krivice.
A opet, suviše bi bilo misliti da žene svoj život posvećuju gaženju muškaraca. Mislim, to je tako ponižavajuća pomisao! Kojoj ženi uopšte treba posvećivanje da bi gazila bilo koga? I uopšte, muškarci stvarno nisu nikakvi džentlmeni! Uopšte ne umeju da lepo legnu da ih izgazimo, nego se posle žale na niske udarce. Pa ne mogu ja da dižem nogu iznad glave u ovim godinama! A da li ste primetili kako je “uopšte” jedna omiljena ženska reč, kojom vole da istaknu svoju sposobnost sinteze i uočavanja povezanosti među stvarima u kosmosu, što muškarci nekako uopšte ne umeju?! Žene su u stanju da oduzmu muškarcima svaku sposobnost i vrlinu, a naročito ono najvrednije i najsuptilnije u njihovoj prirodi. Muškarci su pošteni. Ne zato što su mnogo pošteni, nego više zato što su prosti. Mislim, ako nešto krije od žene, to je zato što bi morao da joj jebe kevu (sestru, ćerku, koleginicu) ako bi bio razotkriven. Ako laže i prećutkuje, to verovatno ima veze sa drkanjem na kevu (sestru, ćerku, koleginicu), a ako je bio tako brzoplet, pa mora da krije da vam je karao kevu (sestru, ćerku, koleginicu) onda je u gadnom sosu, jer će to neka od tih žena već da mu smesti među rebra u najgorem trenutku. Zato što su pošteni, muškarci se obično zadržavaju na priznavanju činjenice da bi vam ga nabili majci (sestri, kćeri, koleginici), što opet ističe u prvom planu njihovu prostotu i primitivizam i tako se oni vrte u nacrtanom krugu, dok im mašemo u stilu “juhuuu” sa sve mrdanjem prstićima, ruku umrljanih raznobojnim kredama.
I tako, umesto da vode i planiraju ratove čijom bi krvlju isprale svoje demonske duše, žene bezazleno kuckaju po kompjuterima, projektuju i arhiviraju, kao da im je stalo da se dokažu na poslu, a ne da isteraju iz pameti od zavisti druge, manje uspešne žene; voze kao da im je stvarno stalo do života pešaka, a ne kao da su upravo maštale kako umesto kočnice kgaze gas i prave velike crvene mljackave mrlje po asfaltu; udaju se kao da veruju u brakove i ne pada im na pamet da upljeskaju muda i umese mozak svom izabraniku, rađaju decu kao da će ih majčinstvo ispuniti, a ne kao da će svojim nezajažljivim matericama i megakilometarskim pupčanim vrpcama zarobiti svaku vrstu originalnog pokušaja života svojih čeda; zaljubljuju se kao da veruju da stvarno mogu da se predaju, a ne kao da nameravaju da pojedu izabranika...
Zato je ženama tako prokleto dosadno. Počnite da nas zabavljate, ili ste najebali. Ne znate šta nam je zabavno? Pa mi ćemo vam reći.

Zajeban dan

San mu se već nahvatao po obodu svesti, ali to osećanje ga je gotovo trglo. I gotovo obradovalo. Bilo je kao da se brojčanik pod šifrom sam okrenuo tačnim redosledom i otvorio. Nikakvog blaga nije bilo unutra, a brojčanik je otpao i još nešto je otpalo, a ono unutra je naprosto ostalo širom otvoreno. Gotovo začuđeno je gledao unutra i osećao je gotovo olakšanje.
„izgleda da su se raspali poslednji komadi sujete. Dobro, to je sad otišlo“, pomislio je. I pre nego što je mirno zaspao, još je pomislio:
„Moraću ovo sutra da zapišem.“
Ali sutra nije bio dan za pisanje.
Skočio je na upornu zvonjavu mobilnog telefona, a to nije bio alarm za buđenje, nego baš ono panično zvonjenje koje kaže „ustaj i dolazi, nešto je iskrslo“ i još kaže „biće ovo zajeban dan.“
„Ubistvo. Izgleda da su se neki ganci mafijaši pokokali međusobno, a jedan je o’ladio definitivno. Kola dolaze po tebe za dva minuta, sa snimateljem. Zvaću te kad izgazim od murijaša saopštenje za javnost.
Nije rekao ni „mhmm“, samo se umio, ubacio žvaku umesto pranja zuba i uskočio u farmerke. Torbu je okačio oko vrata, da mu ne smeta dok oblači jaknu i u liftu je zapertlao patike i pritegao konjski rep. Pipnuo se po džepovima vijetnamke rutinski – cvikeri, ključevi,upaljač, rizla. I papirnate maramice kojima je nudio ucveljene dok je lešinario. Nije ni pomislio „mrzim ovaj usrani posao“. Gotovo da nije ništa pomislio. Takođe se nije ozlovoljio kad je ustanovio da mu je snimatelj Kenac debil, bez tri prednja zuba, blaženo nesvestan utiska koji njegov kez u saradnji sa vodenastim očima, pazušnim zadahom i naduvenim stomakom ostavlja na sve koji nisu debili. Kenac i vozač su naveliko komentarisali ubistvo i prepričavanje svega što su načuli začinjavali sisama bele ljubavnice onog gancija što je o’ladio, kao i njenom sklonošću ka džipovima, zlatnim kajlama i kućama sa bazenima. Gotovo da ih nije čuo.
U hitnoj su plakali i vikali uglas. Gomila cigana u suzama preti drugoj gomili cigana u suzama. I dve bele žene malo podalje, pridržavaju treću kojoj suze kaplju u dekolte. Kenac se već naslađivao krupnim planovima, a kad su videli kameru, svi su hteli da kažu istinu. Samo je držao mikrofon i povremeno ga poturao pod nos najubedljivijima. Nije imao pojma šta su pričali. Nije mu ni palo na pamet da možda pričaju na ciganskom. Spakaovao je mikrofon i zavrteo kažiprstom nekoliko puta u krug, u pravcu snimatelja. Izašao je ispred i spustio se na klupu, jedinu osunčanu na uskom pojasu oskudnog zelenila ispred Hitne. Sunce mu je blistalo u oči kroz zelene cikere, a ono osećanje gotovo olakšanja se prijatno razlivalo po telu zajedno sa toplotom. Bilo mu je prisno poznato to osećanje, kao da je sa njim delio postelju. Gotovo bi se setio, da je samo mogao da razmišlja. Smešio se suncu kad se iznad zelene bluze, žutih, crvenih i plavih sukanja, sa tamnim šalom preko kose pojavilo ozbiljno crnpurasto žensko lice sa očima kao ohlađeno ugljevlje.
„Momak, ti nisi za ovde. Idi u Pariz, ’de ima kultura, šta ti tražiš ovde?“ , rekla je kao da čita odnekud. „Može da će da nađeš sreću, al’ da ideš negde, pa da potražiš. Ja ne gledam u šolju i u pasulj, to ne radim. Al’ za ovaj reč da daš neku paru.“
Nasmejao se još šire, a ženine oči su ostale iste. Pipnuo se po unutrašnjim džepovima, napipao šuškavi svežnjić, izvukao novčanicu i pružio joj.
I dalje je imala isto lice kad mu je vratila hiljadu dinara.
„Visok datum, će da ti treba. Daj nešto sitno, momak.“
To ga je nateralo da se osmehne još šire. Izvadio je nekoliko zgužvanih novčanica i pružio ih na dlanu. Ciganka je vratila onu veliku i izabrala najmanju.
„Pedeset dinara, od tebe dosta“, rekla je sklapajući mu šaku. Nijedan mišić na licu joj se nije pomerio.
Olakšanje u njemu se ugodno meškoljilo, a našlo se tu i nešto zapažanja savršene kontrole nad emocijama, koju je ispoljavala ova žena. A gotovo da je bilo i zahvalnosti, ali pre svega zbog ugodne topline što se razliva telom.
Zatim je opet sedeo u kolima na putu ka redakciji i nije imao zabavne misli, umorne misli, zabrinute misli. Nije na primer, mislio o tome kako će prvo da smota džoint i popuši ga u klonji, verovatno sa Slikom, kako su maštovito zvali Iku, najboljeg , a često i jedinog montažera u ekipi. Pa kako će na zajebavanje tipa „kako napreduje vaše zbližavanje, jeste li već odmakli dalje od pušenja?“ kojim ga je redovno častila Lola, koju je u mislima zvao Gola, jer je u njegovim mislima, kada bi se tamo našla, takva i bila, da odgovori „kad bi znala kako prija pušenje, pridružila bi nam se“, a ona bi se smejala i sigurno rekla još nešto izazovno do uvredljivosti. I jednom će je kresnuti na tom stolu za kojim sedi vrteći se u stolici na točkiće kao da se smešta na kitu i posle toga nije mislio kako mu se uvek digne kad tripuje na Golu, jer ne da mu se nije dig’o, nego nije mislio ništa od uobičajenih zabavnih misli. I još nije mislio kako mu je dokurčilo više i ne može da kulira tolika sranja i da apsorbuje toliki stres i da se gadi sam sebi što je uopšte sposoban da kulira sranja. I nije se tešio mislima kako li je pandurima što vrše uviđaje i hirurzima što guraju ruke do lakata u krvave ljude i onima što rade obdukcije i onima što spremaju o’lađene za večna lovišta i nije pomislio kako to u stvari, nije ni malo utešno, jer svi oni rade nešto što ima smisla, a on radi da bi površni, morbidni, prostaci i gladni bilo kakve senzacije u svojim praznim i besmislenim životima imali čime da hrane svoje perverzno zakržljale umove. A možda i to ima smisla, nije pomislio na ovom mestu, jer šta bi radili konzumenti njegovog stvaralaštva, kad im on ne bi servirao gotovo? Jeli bi živo? Postajali akteri, umesto konzumenata? Nije mislio ni kako mora da registruje kola i da ih prebaci na plin definitivno i koliko ima vremena da to obavi pre nego što počne kevu da vozika po lekarima kad se vrati iz banje, a možda će morati i da ide po nju u banju ako mu nešto ne iskrsne, a uvek jebiga, iskrsne, ljudi su govna i uvek se postaraju za to da se nešto desi. Oni što prave sranja postoje zbog onih koji konzumiraju sranja, možda je to baš u redu kad je u pitanju kosmička ravneteža, a možda su ljudi beznadežni i bez budućnosti u ovom svemiru, što ga ne bi iznenadilo i koliko bi ga koštalo para, nerava, napora i volje da se ipak vrati na fakultet, jeste filozofija zajebana ali „kako bi imao legitimno opravdanje što si takav zajeban filozof?“ kako bi to lepo rekla Maca, dižući jednu obrvu visoko na čelo. U poslednjih par godina je ta izvijena obrva dodavala par bora njenom lepom čelu, ali što je starija, postajala je...sve izboranija?...ne, sve više Maca. I nije mu se ohladio želudac pri pomisli na tu obrvu i bore iznad nje, a ispod velike tamne oči što ga gledaju s toplinom svekolikog sažaljenja, čak i kad se obrva najljuće ruga.“Nije još kasno“ isto nije pomislio.
Sada je sedeo u montaži pored Ike, koji se već uradio, što mu je pomagalo da se „naprima na film“. Gledali su materijal sa terena, Slika se povremeno upišavao od smeha, jer je Kenac prevazišao sebe sa sumanutim kadrovima, što je sve naravno, spadalo pod opravdanje „dokumentarac, jebote, šta vi ’oćete?’“, kao da nikad nije video dokumentarne snimke koje je napravio neko manje debeo i glup. „Mrak jebote, vidi ovaj švenk, ne, odzum, jebote, švenkodzum, ha,ha,ha, čovek zaslužuje Oskara za inovaciju, iako možda ne zaslužuje da ga zovu čovek. Ne, ovo je do jaja! Pazi ovo....“ Gomila šarenih cigana koji jadikuju kao u nekoj operi i onda krupno , tamno lice, glave prekrivene tamnim šalom, bez suza i bez izraza uopšte, sa očima kao ugašeno ugljevlje. „Svi će da platu tačno kol’ko treba. Moj Danijel mnogo bio dužan. Sad više nije. I ti će da platiš. Nećeš još, al’ cena ima. A ima i vreme.“
„Do jaja!“ vrisnuo je Slika, već potpuno napriman na film. „Pazi ovo „svi će da platu“ sa tim idemo početak, pa onda ovaj kadar gde se vidi stopalo ispod čaršava i onda ova gužva gde svi pričaju uglas, pa krupno ovaj ganci što se drži za glavu, pa limuzina, pa ove tri, jel mu ova sa sisama devojka? Super, ide onda njih tri, pa limuzina krupno, pa sise krupno, e Kenac, jesi debil, al’ te sere krupan plan, ovo je sve što mi treba. A proročica ide posle onog što se drži za glavu samo sa „moj Danijel se razdužio“, jebote jel’ joj to sin? A nemamo umrlicu krupno? Da, nema umrlice uopšte, jebiga, baš bi mi dobrodošla ovde. Nema frke, ubaciću sve što se vidi od leša, imam nekoliko kadrova. Ništa se ne vidi baš, al’ idemo na onu foru po dva frejma svaki, niko nema pojma šta je, al’ je dramatično i sto posto je nešto baš krvavo. I onda još jednom za kraj ide keva s onim vudu tripom „i ti će da platiš“. Do jaja, brate DO JAJA, a?
Obično je Ikin trip delovao na njega gotovo isto koliko i trava, ali ne sada. Video je njeno lice ponovo. Nije to savršena kontrola. To je savršen nedostatak osećanja kao remetećeg faktora. Ona samo prenosi istinu, nema šta da se uzbuđuje oko nje.
Bila mu je to prva jasna misao od kad je počeo ovaj zajeban dan.
Ustao je, potapšao Iku po ramenu i potražio Lolu pogledom.
’’De ćeš, bratiću?“ Ika je mislio da će biti još duvke, a Lole nije bilo na stolici.
„Pozdravi mi Lolu. Možda će sad pristati na to pušenje.“
Ika ga je pogledao zacakljenim očima. „Sad? Jer se kao dešava nešto zbog čega bi pristala? Kao šta, na primer?“
„Nisi imao ozbiljne šanse pored mene, ali sada ćeš imati.“
„Ti to ozbiljno, izgleda. U kom si tripu? Gde si poš’o jebote?“
„Svakako negde gde je kultura. Možda u Pariz.“ I jeste pomislio sada „nije još kasno“.